Majka je pekla treću tepsiju kiflica i već sam osećala težinu vrućeg testa u stomaku. Ko još u kasnim dvadesetim putuje na more sa gomilom hrane koju mu je spremila mama? Dok se ona zaglavila u kuhinji, tata me je držao zalepljenu za auto u garaži.
Obećavam svečano da im više nikad neću reći kada putujem, otkucala sam poruku kumi.
Ponašaju se kao da sam dete.
Auto mora da bude siguran, to je osnovno!
Znam da treba da budem zahvalna na roditeljima koji brinu i kojima je stalo, ali kad imaš 28 godina to jednostavno ne doživljavaš tako. Osećala sam samo kako me guše, a onda kako me zbog istog tog osećaja pritiska ogromna krivica.
Tata me je treći dan odvlačio do auta, da “još jednom proverimo sve”. Jesam li pogledala ulje, imam li para za gorivo, kad sam poslednji put bila kod mehaničara, šta pa mehaničari znaju, da ipak on pogleda kočnice? Prva pomoć za auto je neizostavni deo kompleta opreme, jesam li osigurala sve? Da li možda treba da kupimo novo?
– Znaš šta ti sve treba, Jelo? Imaš euro trougao, reflektujući prsluk, garnitura sijalica, komplet prve pomoći?
– Dobro je, tata, peti put me preslišavaš, znaš to?
Rekla bih, ali bih opet sve otvarala, više da uverim sebe nego njega, jer sam od tolikog propitivanja – kao ono nekad kad spremam ispit – posumnjala i u ono što znam.
– Auto mora da bude siguran, to je osnovno.
S njim nije bilo šale.
Proveri sve triput
Kad smo kod “osnovnih” stvari, u našoj se kući oduvek znalo: triput meri jednom seci, ako treba, triput se vrati i proveri jesi li isključila peglu, uključila bojler, uradila domaći iz matematike tačno. Rasla sam pod tim kišobranom “sigurnosti”, što je podrazumevalo večiti strah moje majke da ne ostanem gladna, kao i konstantnu očevu kontrolu da stignem svuda bezbedno i na vreme.
Dok su moje drugarice imale neograničeni izlazak ili pak slobodu da zakasne u školu, jednostavno jer su se uspavale za čas, za mene je to bio pojam. Podešavanje alarma, porodično pakovanje, zajedničke kupovine i spremanje praznične (a kad smo kod toga i svakodnevne) trpeze – sve je moralo da bude po PS-u. Nekom je možda smešno, ali u našoj se porodici još cenilo to čuveno “pravilo službe”.
Nikad nisam saznala koja je to služba, ali su pravila bila i te kako poznata.
– Znaš, razumela sam možda ono kad smo bile klinke, ali sad imamo skoro 30 godina a tebi tata i dalje proverava auto. Ako ti smeta, zašto mu ne kažeš? – pitala me je kuma.
– Zar stvarno misliš da mu nisam rekla? Kao da me ne čuje. To je ono njegovo staro pravilo, sve proveri triput.
– Pa, da, samo što je ovo dan četvrti kako kampuješ u autu. Još malo pa ćeš više vremena provesti u pripremi putovanja nego u samom letovanju.
– Ako pitaš mog tatu, to je i suština. – smejala sam se. I onda sam shvatila: to je njihov način da mi pokažu da me vole. U porodici u kojoj se držalo do pravila službe nije bilo mesta za velike reči, maženja, ljubavne izjave. Mislim da mi tata nikada nije rekao da me voli. Ali je zato pred svako moje putovanje proveravao kočnice na autu i rok trajanja kompleta za prvu pomoć. To valjda tako tate ovde rade.
Bolje sprečiti nego lečiti, dušo
Kako se bližio odlazak na more, postali su još revnosniji. Šalila se, bunila se, na isto bi izašlo. Pomirljivo staložen i siguran u sebe, i u to da je u pravu, moj otac bi ponavljao uvek isto i podsećao me na kritične deonice puta kao da nisam vozač više od deset godina.
– Bolje sprečiti nego lečiti, dušo – majka je rekla tiho i dodala mi vitamine u neseser. – Imaš putnu apoteku, imaš?
Nekom drugom bi sve ovo delovalo kao neuravnotežena porodična dinamika, ali ja sam izabrala da verujem drugačije. Jednom kad sam uvidela da to njima toliko znači jer ne umeju da (po)kažu drugačije. Da li je to bilo “zdravo”, da li je bilo na onaj način na koji meni treba – to više nije bilo bitno. Suština i jeste bila u ljubavi i brizi, a ne u obliku i formi u kojoj je izražena.
– Ako će nju umiriti da mi kupi još jednu kutiju vitamina i ispeče tri pleha kiflica, a njega da još jednom proveri auto – neka. Opiranjem i svađom mogu samo da pokvarim i sebi i njima dan, znaš?
– Pa znam, ali kako bi bilo da postaviš granicu, da te ne tretiraju kao neko nedoraslo dete? – moja se kuma
– Reći će kako sam svakako njihovo dete. Ovako, malo provedemo neko vreme zajedno, a i nije to po ceo dan. Malo me samo podsete šta bi trebalo da uradim ili dokupim ili popravim. Znam da mi ne veruješ, ali ja to više ne čujem kao kritiku: jadna mala Jelena, ne zna šta radi, nego baš naprotiv. Svaki put na kraju rečenice čujem: volim te.
Mojoj kumi nije bilo jasno. A i kako bi? Odavno je živela daleko od roditelja i njihovih komentara, za razilku od mene, odrasla je. Njoj je bilo dopušteno da odraste. Mene nisu sprečavali roditelji, već ideja da ja to ne mogu. Mene je sprečavao osećaj da mi ne veruju, da sam najmanje dete na svetu, a onda i ljutnja, otpor: kako je to moguće, pa zar ne vide da imam 28 godina?!
A zapravo, ja nisam videla.
Srećan put, javi se kad stigneš
Prvi dan čuvenog odmora je došao. Majka je “za svaki slučaj” spakovala i nekoliko komada pite, “da mi se nađe”, a tata je krišom, da ne vidim, stavio u gepek još jednu flašu vode. Znam zašto, ako nešto prokuva. Drugi možda neće shvatiti, ali za mene je to bio njihov jezik ljubavi – pomalo nerazumljiv, ali tako da ti ne promiče suština.
Kad sam ih videla u retrovizoru i čula uz mahanje i osmehe “Srećan put, javi se kad stigneš!” – znala sam da sam u pravu.
