Dečji psihijatri upozoravaju da je naša zemlja na ivici epidemije „ekranizma“ među maloletnicima, koji zbog zavisnosti od video igara, društvenih mreža i generalno interneta, odbijaju da idu u školu, gube dodir sa realnošću, a ako im se oduzme „dnevna doza“ telefona – prete i samoubistvom.
Roditelji u Srbiji s razlogom su zabrinuti za svoju decu, kod koje primećuju znake zavisnosti, a nemaju rešenje kako da ih izvuku iz kandži „ekrana“, pa čak i kad su u pitanju mališani mlađi od 10 godina.
“Moj Luka je tipična žrtva te velike pošasti – ‚ekranizma‘. Nije problem samo telefon, već i televizor i Jutjub, a od nedavno i Soni. Pred sobom svakodnevno ima tri različita zla, a njegovo ponašanje u kući je nenormalno. Kad mu zabranimo vreme pred bilo kojom vrstom ekrana, postaje anksiozan, ljuti se, agresivan je, a ima samo sedam godina“, priča za Nova.rs Miloš Jokić iz Beograda, koji je zbog problema sa zavisnošću, sa kojim se bori njegovo dete, ali i cela porodica, tražio pomoć stručnih lica.
Roditelji nedosledni u odlukama
Samo kad je napolju, Luka je miran, ali kad uđe u kuću, ekran se podrazumeva.
„Ne možemo stalno da ga izvodimo u park. Ako je u kući, nemoguć je. Uzmemo mu telefon, ali on pokušava da nam ga otme na sve načine. Problem je i u našoj nedoslednosti. Dovoljno je da jedan roditelj popusti i vrati mu telefon i gotovo. U jednom periodu rekli smo mu da će moći da igra igrice samo vikendom, ali to nikako ne možemo da održimo. Još je mali, a vlada tehnikom kao programer, u svemu tome se super snalazi, ali je sve dalji od realnog života“, kaže Miloš.
On smatra da je većina današnje dece „zrela za lečenje“.
„Deca prave sebi ogromnu štetu, a onda i roditeljima. Nerviram se, svestan sam problema, ali ne mogu da ga rešim. Jednostavno ne možemo da ga izmestimo iz tog civilizacijskog okvira u kojem je čitava njegova generacija. Mislim da je ključ u istrajnosti i nadi da će to da se promeni sa obavezama koje stižu s godinama. On maksimalno zloupotrebljava našu popustljivost, a kada mu uzmemo telefon vređa nas, lupa vratima. Nema koncentraciju ni za šta, ne može da čita knjige za njegov uzrast, da piše slova, a čak i kad na to pristane, bude samo da bi posle dobio telefon”, žali se ovaj zabrinuti roditelj.
Jedan od poraznih podataka je i taj da se u Institutu za mentalne bolesti u Beogradu, zbog zavisnosti od video-igrica godišnje hospitalizuje više od 30. dece.
„Vreme koje detetu može da se toleriše pred ekranom je pola sata do sat vremena dnevno, radnim danima i vikednom do sat i po. Tu spadaju video igre i društvene mreže. Nažalost, duži niz godina postoji tendencija povećanja vremena provedenog pred telefonom, kompjuterom, igricama. Ta zavisnost koja se razvija kod dece, ali i odraslih, je na nivou heroina. Odnosi se na sve što je u virtuelnom svetu, a svako u skladu sa godinama bira svoje sadržaje“, objašnjava za Nova.rs dr Ivica Mladenović, načelnik Klinike za bolesti zavisnosti Instituta za mentalne bolesti u Beogradu.
Ako se ne leči – postaje „novo normalno“
Lečenje ove vrste zavisnosti vrlo često nije moguće, pa postoje šanse, upozorava doktor, da moderno društvo ovakvo zavisničko ponašanje svrsta u – normalno.
„Postavlja se pitanje koliko ova zavisnost uopšte može da se kontroliše i leči. Kad sistem ne može da izađe na kraj sa nekim problemom, onda ga normalizuje. Sistemu to na neki način i odgovara, da ljudi budu pred kompjuterima, praćeni, kontrolisani. Sistematski se ljudi uvlače u mašinu, a posle se čudimo broju zavisnika među maloletnicima. Ovaj problem je ekstremno veliki, a već je izmakao kontroli. Velike pare su u igri, ljudi ne žele da se odreknu lake dobiti i zarade, a stradaju najmlađi i porodice“, naglašava dr Mladenović.
Rigorozne mere su jedina šansa, smatra on.
„Zabraniti mobilne telefone u školama, uvesti uniforme do osmog razreda i zavesti neki red. Imamo ozbiljno teške pacijente. Dolaze nam na kliniku momci i devojke od 15 godina, koji ne žele više da idu u školu, jer na internetu, kažu, imaju sve. Informacije, druženje, život. Javljaju nam se kad su već debelo zaglibili u zavisnost. Roditelji su u strašnom problemu, jer po zakonu srednja škola nije obavezna, pa ne mogu da ih nateraju da se dalje školuju. Ti mladi ljudi jednog dana neće imati prijatelje, porodicu, partnere, ostaće sami, zatvoreni u četiri zida sa svojim ekranima, pa koliko izdrže…“, zaključuje doktor Mladenović i dodaje da rešavanje problema ekranizma nije samo do porodica, već do sistema u državi i vrednosti u društvu koji hitno moraju da se menjaju.
Podsećamo, rezultati međunarodnog istraživanja o ponašanju u vezi sa zdravljem dece školskog uzrasta u Srbiji, koja su objavljena u aprilu ove godine, otkrili su nam zabrinjavajuće podatke, da učenici u našoj zemlji „značajan deo dana provode u korišćenju elektronskih medija, a svaki jedanaesti učenik (8,8 odsto) u korišćenju društvenih mreža provodi sedam ili više sati dnevno“.
Takođe, u proseku svaki deseti učenik (9,9 odsto) ima znake „problematične upotrebe društvenih medija, što je veći procenat u poređenju sa 2018. godinom, kada je bilo 7,0 odsto, a svaki četvrti učenik igra igrice svaki ili svaki drugi dan“.
Simptomi zavisnosti od ekrana
Fizički:
- Problemi sa vidom
- Atrofija mišića
- Gojaznost (nezdrava hrana) ili preskakanje obroka po više dana
- Psihološki:
- Povlačenje u sebe
- Epinapadi
- Zapostavljanje druženja sa vršnjacima
- Izmenjen odnos sa roditeljima
- Povećavanje „doza“ od pola sata, sat, na dva, tri, pet, 10 sati
- Sve manje uključivanje u socijalne aktivnosti
- Dete ne izlazi iz sobe, sve vreme je na internetu
- Agresivno ponašanje
- Kad im oduzmete ekran javlja se apstinencijalni sindrom
- Deca prete samoubistvom
- Lome po stanu
- Lažu roditelje
- Nekontrolisano ponašanje prema sebi i drugima
Moguća rešenja:
- Sistemsko rešavanje problema od strane društva
- Uvođenje određenih mera u sistem obrazovanja
- Provođenje više vremena sa decom od strane roditelja
- Ograničavanje vremena na telefonu do sat vremena dnevno uz obavezno objašnjenje detetu zašto je granica i kontrola važna
- Uvođenje vanškolskih aktivnosti i obaveza
- Što češći odlazak u prirodu.
