Mladi Japanci starije ljude ne smatraju dosadama, već izvorom mudrosti. Zauzvrat, stari ne viču na mlade i ne kritikuju ih, već im prenose tu svoju mudrost.
Japan je zemlja kojoj se mnogi dive iz više razloga, a jedan od najjačih je način vaspitanja dece. Karakter ljudi iz Japana ne prestaje da oduševljava ceo svet. Svi smo imali prilike da čujemo koliko su uporni, istrajni, kako ni pod kojim okolnostima ne gube pribranost i osećaj za komunikaciju. Takođe su poznati po svom poštovanju prema drugima i izuzetno marljivom radu. Takvi su zato što su takvi bili i kao deca, a takvi su bili kao deca jer su tome učeni.
Deca iz Japana veoma se razlikuju od dece sa Zapada. Umerena su i lepo se ponašaju, slušaju svoje roditelje i nikada ne histerišu i nemaju napade besa. U čemu je tajna?
Japanci veoma cene porodične veze
Bliski odnos među članovima porodice različitih generacija je nešto što, između ostalog, čini Japance tako posebnim. Ta veza između starih i mladih zasnovana je na dubokom saosećanju i međusobnoj brizi, kakva se, nažalost, ne može videti nigde drugo u svetu. Stari ljudi se u Japanu smatraju izvorom mudrosti i zaslužuju posebnu pažnju i poštovanje. Sa druge strane, stari ljudi imaju puno strpljenja i ljubavi za mlade. Stari Japanci ponašaju se kao mentori, ne kao kritičari i sprovodioci kazne. U tome leži ključ harmonije među generacijama. Japanci cene i poštuju sve svoje rođake. Istovremeno, imaju veoma striktne granice. Na primer, smatra se neprihvatljivim da baka i deka gaje unuče, zato što roditelji nemaju dovoljno vremena. Porodične veze u Japanu nisu zasnovane na „razmeni usluga“, već na verovanju da sve na ovom svetu ima svoje mesto.
Razumevanje roditeljstva
Većina porodica u Japanu veruje da roditeljstvo treba da bude zasnovano na osećajnosti i razumevanju. Podizanje glasa na dete u Japanu je jednako svim drugim, oštrim kaznama. Roditelji u Zemlji izlazećeg Sunca veruju da izbegavanjem kažnjavanja zapravo uče decu kako da se povežu sa svetom i poštuju tuđa osećanja. Ako dete nije dobro, mama i tata ga kažnjavaju pogledom ili gestom neodobravanja. Na taj način pokazuju da je takvo ponašanje neprihvatljivo. Fraze poput „povredićeš je/ga“ ili „povredićeš se“ koriste se da ukažu na nepravilno ponašanje i posledice, a ne tek tako. Isto pravilo primenjuje se za predmete. Na primer, ako dete polomi igračku, roditelj će reći „pogrešio si“, a ne „polomio si igračku“. Japanci naglašavaju važnost dela, a ne funkcionalnost predmeta. Zato deca od ranog detinjstva uče da budu svesna svega u svakoj situaciji i da vode računa o svemu oko sebe.
Najveća tajna je – slobodno vreme
Japanci svoje slobodno vreme provode sa decom. Učenje ne smatraju zasebnom aktivnošću, već sve rade zajedno. Njima je najvažnije da izgrade jaku vezu s decom. U Japanu je veoma retko da majka upiše dete u vrtić ako nije napunilo bar tri godine. Japanke svoju decu vode bukvalno svuda, jer veruju da takva fizička bliskost stvara duboke i jake veze. Takođe veruju da blizina majke smiruje dušu deteta. Majke u Japanu veoma vode računa da dosta razgovaraju s decom. Odnos sa ocem, bakom i dekom je vrlo sličan. U Japanu porodice redovno ručaju i večeraju zajedno, razgovaraju i prepričavaju jedni drugima šta im se dogodilo tokom dana. Te porodične priče za stolom često se ponavljaju i tako se detetu usađuje osećaj pripadnosti i identiteta, kao i važnost verbalne komunikacije. To je glavni razlog zašto deca iz Japana ne prave scene. Odrastaju u okruženju gde je mogućnost neprijatnog iznenađenja svedena na minimum, a ljubavi im nikada ne nedostaje. Rastu svesni da postoji red kojeg se treba pridržavati, kao i da svaka osoba ima svoje mesto i ulogu. To im smiruje um, čini ih predusretljivim i pomaže da shvate da nema potrebe za agresivnim ispoljavanjem emocija, što je jedna od japanskih odlika.
