U snovima nas dve već neko vreme imamo isto godina. Više nismo majka i ćerka, sada smo razdvojene sestre. Bliznakinje.
Na sebi sve više hvatam njene crte lica, samo u drugim bojama. Na prvi pogled, svi kažu da sam ista Ćale. Jer je on crn. Kada vide njenu crno belu sliku, kažu da smo iste. Gusta kosa, nikad obuzdana, deblja donja usna, specifičan nos… Čak sam velike nozdrve maznula njenoj mami. Šake su nam iste. Male grudi su nam iste. Nikad izduvane. Prirodni miris nam je isti… Kroz moju krv teče i njena… Zato osećam toliki dug… Tetka Gina kaže da imam njen glas i pamet. Isto se i gojim. Ne postanem žena sa stomakom i salom, već se pretvorim u krupan primerak Ličanke.
Kada smo jedan na jedan, u snovima, kao da se gledamo u ogledalu. Istovremeno govorimo iste misli…
„Nemoj da je sve ovo bilo džaba“ rekla mi je poslednjeg dana. Bez zuba… Bez kose… Bez milimetra tkiva između kostiju i kože. Ličila je na svoj otisak u posteljini… Ličila je na sebe kada je neće ni biti…
Balavac u meni je tada te reči shvatao totalno drugačije.
A onda sam završila u urgentnom.
U njenim godinama.
Sa njenim simptomima.
Čekala sam da Žak kaže tu dijagnozu, koja već dvadeset godina zvoni u mojim ušima.
Ali on je rekao nešto još strašnije:
„Za mene, ovde nema posla. Svi organi su čisti ko suza. Jeste, jako si smršala, ali to trenutno nije ono što me brine. Tvoj avion se ruši, Dragana! A ti uporno masku daješ onom pored sebe. Ako nastaviš da se isto ponašaš dok padaš, vidimo se sledeće godine, ali ćeš onda imati šta da lečiš. Kod tebe je sve psihosomatski. Do tebe je da li će ovo izaći i na kliničku sliku.“
„Ja ne znam šta da radim. Kaži mi šta da radim, jer sam očigledno glupa da samoj sebi pomognem.“
„Za početak, baci sve! Zapali cigaru, popij pivo, rakiju.. O’ladi glavu i odjebi sve!“
„Ali ne smem… Moj gastritis…“
„Tvoj gastritis nije izazvan hranom! To je samo posledica! Uzrok, To je ono čega treba da se maneš! Pusti me te priče hrana ono, alkohol ovo… Samo ti jedi, leči se hranom a otrove izbaci na drugi način!“
…
U vožnji kroz miran Novi Sad, nazad prema Mladenovu, razmišljala sam koliko je urgentni lepo sređen… Sve je čisto, uigrano, fino… A ljudi koji ulaze… Na čelu im sat otkucava unazad…
Negde sam joj videla besnu facu i shvatila da sam je slagala…
„Nemoj da je sve ovo bilo džaba!“ kao da vrišti…
…
Dok sam, u krevetu spavaće sobe, na silu pokušavala da jedem mlaku supu, kroz otvorena vrata, deset metara dalje, kroz sve šumove kamuflaže, po prvi put sam čula Gorana kako plače.
Pere suđe i plače…
Nije jecao…
Nije ni šmrcao…
Ali tuga koja mu je stvarala grč iznad pupka, vrištala je kao dete pred vakcinaciju…
Moj Čovek je plakao!
I ja sam bila kriva za to….
Život mi je zastao na sekundu, u blicu sam videla njega kako spava sam u ovolikom krevetu, iz činije eksirala bljutavu supu, koju je poslednjih dana Goran učio da kuva, digla se iz kreveta i na lelujanje u glavi i Povratak mučnine viknula Marš na mesto! Sišla sam do kuhinje, poljubila ga u leđa i bez reči uzela krpu da sušim suđe koje pere.
Njegove predivne plave oči su bile krvave od suza…
„Molim te… Vrati mi moju ženu…“
„Obećavam… Vraćam ti je…“
To veče smo zaspali čvrsto zagrljeni, ničiji grč nije bio dovoljno jak da pustimo zagrljaj. Ujutru smo shvatili da smo u snu, oboje vodili ljubav i da se ono suštinsko u nama, onaj mali siromašni crvić od pre petnaest godina, probudio, potegao svoje sitne članke, razmrdao dupence i odlučio da se ponovo vrati u oblik Leptira… Samo će ovaj put leptir živeti koliko hoće, a ne koliko je predviđeno…
