Njena dijagnoza je bila non-Hočkinov limfom, četvrti stadijum, koji je narastao i raširio se kroz nekoliko meseci u trudnoći.
Uz pesmu, balone i veliki osmeh, Banjalučanka Sandra Savić je napustila VMA i poručila da je njena bitka sa rakom okončana. Ceo region je bio uz nju dok se borila da se izlečena, ruku pod ruku sa suprugom, vrati kući njihovom detetu.
Sandrina priča počinje u januaru, kada je njena ćerka imala samo tri meseca. Iako je Sandra izašla sa VMA u Beogradu, što se vidi na snimku koji je obišao region, ona se sve vreme lečila na UKC Banjaluka, dok je na VMA išla na transplantaciju koštane srži.
Razgovor za Ona.rs počinje osvrtanjem na svoje zdravstveno stanje početkom ove godine i “bezazlenim” simptomima.
– Mnogo simptoma je upućivalo na to da nešto nije u redu sa mojim organizmom, ali prosto teško je prihvatiti te činjenice. Svaki simptom sam pripisivala nečemu bezazlenom. Temperatura (mislila sam da je obična prehlada u pitanju), noćno znojenje, isušivanje koze, gubitak kilograma. Te simptome sam smatrala normalnim nakon porođaja. Sve do momenta dok nisam napipala čvor na vratu, to me je osvestilo i shvatila sam da se zaista nešto ozbiljno dešava – govori nam Sandra Savić.
Njena dijagnoza je bila non-Hočkinov limfom, četvrti stadijum, koji je narastao i raširio se kroz nekoliko meseci u trudnoći.
– Bio je proširen na gotovo sve organe. Ali evo, sada ga nema više nigde, dakle, sve se može, uz Božiju pomoć, uz doktore i, naravno, čvrstu volju. Kada sam saznala dijagnozu i stanje, mnogo ljudi me je savetovalo da se lečim van granica države. Ali nisam pristala, bas zato što sam svesna kakve doktore, stručnjake imamo na našem UKC Banjaluka.
Posebne reči hvale Sandra ima za dr Jadranku Mirjanić, hematologa, koja ju je lečila od samog početka.
– Nebrojnao puta mi je spasila život. Kroz celo lečenje je bilo mnogo komplikacija koje su za mene mogle biti kobne, ali ona ih je uvek na vreme prepoznala. Da biste bili dobar doktor, pre svega morate biti dobar čovek. Na hematologiji toga ne manjka. Uz sjajan tim celog odeljenja, ja sam uspela da se izlečim. Ovo nije moja pobeda, ovo je pobeda svih nas – zahvalna je Sandra, koja je i sama medicinski radnik i radi baš na odeljenju hematologije
Bezuslovna podrška
Pored adekvatnog lečenja i posvećenih lekara, bila joj je neophodna i ljubav i podrška koja dolazi od najbližih. Sandri je utoliko bilo teško što je bila razdvojena od bebe, što nije uz nju dok uči esencijalne stvari.
– Moja ćerka je za mene bila veliko svetlo na kraju tunela i sve vreme sam koračala ka toj svetlosti. Bilo je trenutaka kada pređem tri koraka, a bolest me vrati pet unazad. Najvažnije je da nisam odustala – govori Sandra o ćerkici i nastavlja:
– Kako da kažem, Bog me je zaista pogledao s te strane, dao mi je najboljeg supruga na svetu. Naša ljubav je kroz ovo mnogo ojačala. Nekada pomislim da mu je bilo čak i teže nego meni samoj. On je zaista dokazao da je uz mene i u dobru i u zlu.
Nije bilo lako gledati mene u bolničkom krevetu, mršavu, bez kose, obrva i trepavica. Nikada nije imao miran san, sve je bilo neizvesno.
Sada, kada je sve prošlo, priznao mi je da je mnogo puta legao pored mene i pitao se da li ću se sutra probuditi, u toku noći je proveravao da li uopšte dišem – najiskrenija je Sandra.
Važnost prevencije
Putem društvenih mrežama se obraćala ljudima koji su znali da je bolesna i koji su pratili njene objave koje su se ticale napretka zdravstvenog stanja. Sandra je rešila i da im se oduži, pa će se kroz neko vreme posvetiti da za svoje pratioce kreira više nego korisan sadržaj, a koji će se ticati širenja svesti o tumoru, prevenciji, znacima uzbune koje nam šalje organizam.
– Najvažnije od svega jeste upravo to da slušamo svoje telo. Ono nam uvek daje znake ako nešto nije u redu. Potrebno je da na vreme to prepoznamo i reagujemo. Nažalost, ja sam tu pogrešila, za svaki simptom nalazila sam neko opravdanje. Kardinalna greška! Sada mislim da ću za svaku sitnicu ići na preglede, postala sam svesna važnosti prevencije.
Ali, kako kaže, još uvek nije uspela da razgraniči sa sobom kakav to život treba da vodi – šta je uistinu zdrav život i ima li tu ikakve garancije.
– Kada kažemo zdrav život, pre svega mislimo na fizičku aktivnost i ishranu. Kroz svoju borbu upoznala sam mnoge ljude, sportiste, zdravo su se hranili celog života, a oboleli su od karcinoma. Hiljadu je pitanja zašto i kako? Šta se to desi u organizmu? Nadam se da će medicina uspeti da dođe i do tog otkrića. Onda bismo bili na krovu sveta.
Zahvalna na svom zdravlju i zdravlju bližnjih
Iako je Sandru oduševila podrška koja je dolazila sa svih strana, bila je iznenađena što je izostala tamo odakle je bila nekako očekivana.
– Podrška je jedna jako važna stavka u svemu. Kod mene je, hvala Bogu, nije manjkalo. Suprug i majka su dali svoj maksimum, ali nije manjkalo ni od prijatelja, ni od ostatka porodice.
Nažalost, bilo je i nekih jako bliskih ljudi koji su zakazali u tome. Valjda je to život. Volim da kažem da je ova godina bila čistilište u mom životu. Svi koji su ostali uz mene, ostali su jer baš tu treba da budu.
Oni koji su otišli, otišli su baš zato jer je trebalo da odu. Zahvalna sam i jednima i drugima i nadam se da će zauvek biti zdravi. To je najvažnija stvar na svetu. Sve drugo ćemo lako.
Celo iskustvo je nesumnjivo dovelo do promene karaktera, do jačanja ličnosti i stvaranja drugačijeg pogleda na život. Sandra kaže da je najznačajnija promena koju je primetila kod sebe, a na kojoj još uvek radi, jeste stresiranje zbog stvari koje nisu vredne toga.
– Sada samo želim mir u svakom pogledu i, naravno, zdravlje. Na težak način sam naučila da je zdravlje najvažnije, a mi ga prosto nekako podrazumevamo, što je velika greška.
Tu lekciju i mnoge druge stečene krož život, ali i kroz borbu za život preneće svojoj ćerkici. Trudiće se da je već sada, od malih nogu uči pravim životnim vrednostima, jer želi da ona kroz život korača hrabro, i sa mnogo ljubavi. A kada je u pitanju briga o sebi, Sandra zna da joj sledi jedan duži, psihički i fizički odmor.
– Nakon toga vratiću se svom poslu na odeljenju hematologije i sigurna sam da ću biti veliki uzor pacijentima koji se bore sa ovakvom bolešću. Da u meni vide nekog ko je zaista uspeo i vratio se normalnom životu.
Kroz human poziv i svoju priču nastaviće da uliva snagu drugima. Sve ovo ne bi bilo moguće da ona sama nije bila okružena ljubavlju i mirom. Kako je više puta tokom razgovora ponovila, posebno zaključuje da je na kraju dana najzahvalnija na zdravlju ljudi oko sebe.
– A nakon svega toga, zahvalna sam Bogu na ovom velikom iskušenju koje mi je poslao. Mnogo toga sam naučila – zaključuje Sandra Savić.
