Traženje stana je za Ivu još od studentskih dana bilo asocijacija za stres i nervozu. Nije joj bilo jasno kako to drugi uvek nađu udoban stančić za izdavanje, i to za malu kiriju. Njoj bi iskakali neki oglasi sa astronomskim cenama izdavanja, na udaljenim lokacijama i u svakom smislu neodgovarajući.
Verovala je da je to do nje. Zbog toga je godinama već živela u istoj zgradi – iz straha da neće pronaći bolje mesto za život. A onda je u Viber grupi stanara dobila pozivnicu za skupštinu sa dnevnim redom. Nije imala predstavu kako se bira upravnik zgrade i zašto odjednom ima i tu obavezu. Međutim, rešila je da se ipak pojavi.
Čudno je kako i najpragmatičnije i najpraktičnije situacije mogu da nam otkriju mnogo o nama. Na skupštini je bila tiha – drugi su galamili. Trenutnom upravniku zgrade istekao je mandat i trebalo je izabrati novog, a većina je bila za to da se aktuelnom produži funkcija. Tek tad je shvatila da nije bez razloga bila u toj zgradi – lift je uvek radio, hodnici su bili čisti, kamera i interfon na ulazu su funkcionisali bez greške. Nije joj palo na pamet da je sve to osigurano kroz malu mesečnu naknadu. Samo je plaćala, ne obraćajući pažnju na to.
Kad su krenuli da nabrajaju koje su sve obaveze upravnika zgrade, pred očima su joj bljesnuli okrečeni zidovi, obrisana stakla ulaznih vrata i žardinjere s cvećem na ulazu. Pomalo se zastidela kad se setila da je pre par meseci pitala komšinicu što je se toliko plaća održavanje zgrade.
Šta nam još promiče u našoj svakodnevici?
Nehajno je podigla ruku da izglasa istog upravnika zgrade i u tom osećaju blage zbunjenosti se vratila u stan. U redu, rekla je sebi, šta mi onda još promiče u mojoj svakodnevici? Šta sve to ja podrazumevam, u stvari? Ako mogu svakog dana da prođem kroz čistu i osiguranu zgradu i ne budem zahvalna na tome – ej, pa ja tu živim, ja sam sebi to priuštila.
Tu je zapravo počelo. Nije to bilo buđenje. Osećaj nije bio toliko jak da bi ga mogla nazvati buđenjem. Više kao meškoljenje nakon dugog sna. Kao kad još dremate na suncu i niste sigurni, u onom prvom naletu svesti – gde se to nalazite. Samo što jasnoća nije dolazila, ostajala je u toj zapitanosti kao nekom novom, potpuno novom stanju. Čemu sve ove misli služe, pitala se? Da li je sam stvarno godinama samo životarila? A kako se uopšte to živi, ako ovo dosad nije bio život?
Zašto ne možemo lako naći odgovore – kao ono ukucaš na Google-u i imaš izvor korisnih informacija? Šta god da te zanima – gde da putuješ, kako da smršaš, šta tvoja omiljena boja govori o tebi? Kako to da niko još nije smislio odgovor za život na jedan klik?
Životarenje je, u stvari, podrazumevanje života
Danima je ostajala u tom čudnjikavom osećaju. Zar nije lakše bilo pre tog sastanka stanara? Kad je samo disala, hodala, išla na posao – kad nije sve preispitivala? Žalila je, da – baš tako, žalila je za svojim nesvesnim mehanički odživljenim danima, kad ni u čemu nije tražila smisao, pa ništa nije posebno ni bolelo. Ovako, znala je da mora da postoji neko razrešenje, neki razlog za tu konfuziju, ali da joj – još uvek – izmiče.
– Znaš, kad si u energiji pitanja, odgovor baš i ne može da ti dođe – rekla joj je kuma. – Da, u svim našim pitanjima sadržani su i odgovori, ali da bismo ih videli, potrebno je da se odmaknemo malo. Kako bih ti rekla, da posmatraš sebe spolja.
– Spolja? Nisam sigurna da te pratim. – rekla je Iva, a već se pokajala što je otvorila tu temu. – Ispada sad odjednom velika stvar što sam shvatila da živim mehanički. Pa većina ljudi to radi!
– Većina ljudi to radi, istina je. Pravo pitanje je da li ti i dalje želiš da budeš kao ta većina. I da li uopšte možeš sada da se napraviš blesava, znaš? Osvestila si nešto i šta ćeš: da nastaviš dalje ili da gurneš te emocije pod tepih, dok ih ne nađe upravnik zgrade? – zadirkivala je. – Znaš šta možeš? Sedni, pa sebi zapiši.
– Šta da zapišem?
– Sve ovo što si mi rekla. Kad pišemo i iskreni smo prema sebi, odgovori brže dođu.
Trebali su joj dani da je zaista posluša. Počinjala je i onda gužvala papir sa par naškrabanih rečenica. Šta da piše? Kako se začudila što imaju upravnika zgrade ili što je podrazumevala godinama svoj komfor da se liftom popne na 7. sprat? A onda, baš tako, kao liftom – napisanim rečenicama je počela da se spušta duboko u sebe, u sve ono ostalo što je podrazumevala. Svaki mamin poziv kad se vraća s posla, sestrine pošiljke sa njenim omiljenim kremama i knjigama, ljubaznost koleginice koja joj skuva kafu i nasmeje se od uva do uva kad uspešno reše projekat na poslu, kuminu podršku i strpljivo slušanje? Podrazumevala je udobnost stana u kom je živela, uvek urednu kuhinju i kupatilo – to su njene zdrave i vešte ruke napravile, podrazumevala je odlazak u teretanu i svaku vežbu koju je njeno telo s lakoćom izvodilo.
Kad si prisutna ne treba ti ništa instant i na klik
– Poslušala sam te. Pisala sam. Znam šta je rešenje. – rekla je Iva tog popodneva kumi na kafi.
– I šta je rešenje, pametnice?
– Suprotno od podrazumevanja. Zahvalnost. Vera da je sve za moje dobro. I da budem prisutna.
– Pa, da, kad si prisutna ne treba ti ništa na instant i na klik.
– Zar nije čudno i pomalo filmski da se ovoliko trgnem zbog nečeg naizgled nebitnog kao što je izbor upravnika zgrade?
– Nije čudno. Život nađe put do nas na najneobičnije načine. Gde piše da mora da se desi nešto ogromno ili preteško pa da slavimo što smo živi? Eto ti, razlog više da si srećna i zadovoljna sobom – nisi se razbolela, svi tvoji su dobro i zdravi, a eto i dalje imaš zgradu koju odlično održavaju!
Ivi je dugo odzvanjao kumin smeh u ušima. To nije bilo na klik, ni na dugme. Samo se život dešavao i ona ga je doživljavala. Zahvalnost umesto podrazumevanja, da. Iza ćoška životarenja.
Ko bi rekao?!
