Možda nismo tražile sve što nosimo, ali možemo birati šta ćemo zadržati.
Sedela sam na terasi, pila ledenu kafu iz čaše za vino jer sve drugo mi je bilo na pranju, i razmišljala:
Da li sam ja okej? Ili sam okej samo zato što sam naučila da budem okej?
Jun. Leto je na ivici da eksplodira, sve deluje kao da bi trebalo da je lako, razigrano, osunčano. A ja – žena između dva emocionalna friziranja – istovremeno žudim za slobodom i pogađam sve porodične obrasce koje sam se zaklela da neću. Neko mi je jednom rekao da nasleđe nije samo imovina. I bio je u pravu. Nasleđe je ono što dobiješ, a nisi birao:
Komentar koji ti zvoni u uhu 25 godina kasnije. Nečiji osmeh na tvoju reakciju.
Navika da sve izdržiš.I da se ne žališ.
Život je poput plesa sa senama. Nekad nas obasja sunce, a koraci su laki i sigurni. Drugi put nas obavije mrak, a staza postane trnovita, prepuna prepreka koje nam se čine nepremostivim. Padnemo. Osetimo težinu zemlje, gorčinu poraza, tišinu razočaranja. Ponekad se čini da je tama toliko gusta da nikada više nećemo pronaći put nazad ka svetlosti. Ali u svakom biću, duboko skrivena, tinja iskra, urođena snaga da se, poput feniksa, ponovo rodimo iz pepela. Naravno, ne reagujemo svi isto na pad, nemoć, nepravdu. Nekima ide teže, neki deluju i više nego otporno na sve te izazove.
O snazi da se ponovo rodiš
Ali dobra vest je da se to uči, savladava tokom celog života. Ta veština ustajanja, dragi moji, to je ono što zovu reziliencija. Zvuči fensi, kao neki novi fitnes trend ili komplikovana joga poza. A u stvari, to je naša unutrašnja sposobnost da se “otresemo” prašine, zalepimo polomljene delove, podignemo glavu i udahnemo vazduh, kažemo: “Ok, idemo dalje”. Reziliencija nije instant supermoć koju dobijemo na nekom kosmičkom buvljaku. To je veština koja se gradi, ciglu po ciglu, kroz svaki preživljeni pad. To je onaj unutrašnji glas koji šapuće: “Sećaš se onog puta kad je bilo još gore? Pa vidi te sad!”
I upravo o tome govori predstava „Šta mi fali – dobro sam ispala“, koju igra Hristina Popović – ta divlja, krhka, iskrena sila na sceni.
Predstava koja nas ogoli – ali nežno.
Gledala sam je neki dan. Prepoznala sam se. Taj njen iskreni, autoironični pogled na porodično nasleđe, na sve one “poklone” koje dobijemo a da ih nismo naručile, na tu urođenu sposobnost da, uprkos svemu, nekako isplivamo. I o tome kako iz svega toga, ipak, možemo da izađemo kao žena koja zna da kaže „neću“ i „hoću“ bez griže savesti. O našoj sposobnost da pronađemo zrno humora u sopstvenoj nespretnosti, da prihvatimo da život nije Instagram filter i da je sasvim okej ne biti savršen.
Hristina je sa tom svojom predstavom krenula u život kao da je sočna Jaffa napolitanka – spremna da je zagrize, sa svim njenim slojevima i potencijalnim izazovima. Dok sam je gledala, prvi put sam osetila da nisam sama u tim svojim „šta mi fali“ razmišljanjima. Nismo same, i ne moramo da se ponašamo kao da jesmo.
Ponekad mi fali da me neko pita „jesi dobro?“ i stvarno sačeka na odgovor.
Fali mi ritual koji me ne opterećuje. Onaj neki Jaffa napolitanke momenat dok se sunce pomera po parketu. Taj mali, slatki prekid naše “superherojske” borbe sa životnim nedaćama. Tajni eliksir, poput gold creme ukusa koji se topi u ustima i podseća da, bez obzira na sve, ima nečeg lepog u ovom danu. Da zaslužujemo mali predah, mali osmeh, mali “dobro sam ispala” trenutak.
Fali mi tišina u kojoj čujem sebe.
Fali mi da ne budem jaka. Fali mi da dan stane pre nego što se zavrti.
U međuvremenu sam shvatila da mi ne fali muškarac koji zna da zameni sijalicu, ni pas koji zna trikove. Fali mi više razumevanja. Za druge – ali najviše za sebe.
Ove godine, ovog juna – ne moraš sve
I zato sam rešila – ovog juna neću da rešavam sve. Ni tuđe traume, ni svetske krize. Neću da budem lik iz motivacione reklame.
Hoću da budem žena koja je dobro ispala – a koja sme i da ne bude dobro svaki dan.
I koja zna: svetlost uvek tu – samo nekad zaboravimo da je upalimo.
