O rutinama, težinama i veličinama, Nena je mogla da priča do besvesti. Imala je gust raspored obaveza, ponekad mučnu radnu sedmicu, ali je isto tako znala – dovoljno je da sedne na svoj bicikl, stavi naočare za sunce, ubaci ranac s knjigom i vodom u korpu i to je to – našla je svoj raj. Nikome (a pod nikome se najviše odnosi na Neninu majku) nije bilo jasno šta ona to misli i kako misli. Da ima 38 godina, da toliko naporno radi na klinici i onda, umesto da se posveti mužu i eto – rodi bar jedno dete – ona ide vikendom, a nekad i popodne da vozi bicikl.
Nenu je, srećom, njen suprug Stefan odlično razumeo, a posebno te njene male vožnje van grada. Nije to bilo puno, do desetak kilometara do njenog omiljenog proplanka, gde bi sela na klupu, izvukla knjigu i provela tihih pola sata. “Moje vreme za mene, kad osećam sebe u sebi”, tako je opisivala te mini odmore.
A majka je svaki put vrtela glavom.
Ccc…
Nisi se dovoljno potrudila
Nena je volela svoj život i oduvek je želela da i njena mama to shvati. Ali godine su prolazile u istom propitivanju: kad će unuče, dokle više ta škola, šta će ti povrh svega i subspecijalizacija?! Kad ti misliš da…? Ne znam što te Stefan podržava u tim tvojim ludorijama?
Ponekad se osećala kao da je opet dete, a njena mama ona ista stroga mama u kompletu što dolazi na roditeljski u muzičkoj školi i stisnutih zuba sluša kako greši isti ton na klaviru. “Nisi vežbala dovoljno.”, rekla bi. “Nisi se dovoljno potrudila”.
I to, naizgled benigno “nije dovoljno”, stručnim terminom iz njenih medicinskih knjiga, jednostavno je s godinama “maligno alterisalo”. Malecno “nisi dovoljno” poraslo je u ogromno, džinovsko “nikad neće biti dovoljno”.
Godinama je to nosila na plećima nesvesno – mora sve petice u knjižici, mora sve desetke u indeksu, mora stipendija, a ne studentski kredit, mora stažiranje u najboljoj klinici, mora prestižna specijalizacija. Dok se nije pojavio Stefan. Toliko se zaljubila da čak ni to mamino “nije dovoljno” nije stiglo da se zakači za srce. Jedan jedini put. I to nije slučajno, shvatila je godinama kasnije… Stefan je došao kao svetionik, da joj (po)kaže da radi i više nego dovoljno, da je sve u njoj dobro, da ne mora da uradi ama baš ništa da bi zaslužila da je vole, da bi zaslužila da se oseća dobro.
Samo, to uopšte nije u početku bilo lako.
Univerzume, brate, reši ovo!
Desilo se spontano, svojom mekoćom, osmehom i stabilnošću svakog dana nudio joj je novu perspektivu. I malih i velikih događaja. Tamo gde se Nena iscrpljivala, mama pritiskala, a život forsirao, Stefan je delovao kao ventil. Samo kaže: “Pusti.”
Šta da pustim? Kako da pustim? Nena se prvo bunila, nije joj bilo jasno, pa je prelazila u ljutnju: ti ne razumeš, moja je odgovornost, ja MORAM…
“Šta moraš? Mora samo da se umre. A i to je pitanje, doktorko moja” , rekao bi ležerno Stefan.
Dok nije došlo do tačke pucanja. Do prelivanja na sve strane. Do toga da nije mogla da spava, ni da jede normalno, jer je pritisak preveliki – da uči, da radi, da leči, da stigne da bude dobra supruga, dobra ćerka, da se prilagodi i trudi, trudi, trudi – jer nikad nije dovoljno.
Dok nije u istoj toj tački puklo.
Figurativno i bukvalno – kao čaša u ruci iznad sudopere. Srča na sve strane, ruka krvava (srećom, samo ogrebana) i suze koje zajedno sa krvlju kaplju u sapunicu i vodu.
“Šta je bilo, Neno? Šta se desilo?!”, smirenim glasom joj je oprao ruke i proverio povrede. “Dođi, ovamo.”
“Kapljem na tepih, nemoj me…”
“Ma pusti tepih… Dođi…”, rekao je a u isto vreme umotao šaku u krpu – da joj udovolji, da je umiri.
“Ja ne mogu, ne mogu. Ovo, ovo… Ne mogu…”
“Sve možeš, dušo, sve. Al’ se ništa ne mora. Samo pusti, pa jedno po jedno. Šta ti se sviđa da radiš – to radi.”
“Kako to misliš šta mi se sviđa? A ko će ovo sve da reši?”
“Kako ko? Neko, neka moćna sila, Bog, svemir, univerzum, ko hoće. Tvoje je da radiš šta ti se dopada, a tamo gde nešto zapne, lepo kažeš: Univerzume, brate, reši ovo!”
Nena se kroz suze smejala i već spremila da skuplja srču iz sudopere, ali joj nije dao. Sedi. Pusti. Evo kako to Univerzum rešava za tebe – dao ti muža!
Radi šta ti se sviđa, jedno po jedno
Posle tog mini burnout sloma – nije mogla tačnu dijagnozu da odredi – Nena je propisala sebi terapiju. Radiš jedno po jedno. Više stvari koje ti se dopada. Ono što mora – kad mora. Ali opet – jedno po jedno i polako. Imala je 35 godina i po prvi put se u životu zapitala: a šta JA volim? Šta se to MENI dopada? U čemu JA uživam?
Nikad je niko to nije pitao.
Nikad nije pitala ni samu sebe.
Nije, jer je uvek bila u trci da uradi još ovo, i još ovo, i još ovo… Nikad dovoljno da zastane i odmori, da sebe pohvali ili nagradi.
Šta mi je potrebno? Da osećam sebe u sebi.
Kako da dotle dođem – da nađem moje vreme za mene. Da radim šta?
Napravila je listu:
razgovori sa Stefanom
klavir (nije ga godinama svirala, baš zbog sećanja na javni čas gde je “zabrljala”)
vožnja biciklom kroz šumu
češljanje kose mekanom četkom
novi recepti i isprobavanje neobičnih jela
sedenje u tišini na proplanku
čitanje
Na vrhu stranice je napisala: Moje vreme za mene.
To je bio početak.
O rutinama, težinama i veličinama, Nena je mogla da priča do besvesti. Samo što je sada uvek imala protivtežu onom “nije dovoljno” – sve je bilo dobro.
