Zvuči pomalo teatralno, neko bi rekao i patetično. Ali baš to što smo povezanost u porodici, pokazivanje ljubavi i nostalgiju za nekim vremenima kad smo se više gledali u oči proglasili patetikom, otuđilo nas je.
Nije više ni čudno ni neobično da tinejdžer večera sam dok je tata na fudbalu s drugarima, a mama na pilatesu. I tako veče za večeri. Ako su roditelji i kod kuće, nije čudno da tinejdžer ima slušalice u ušima ili da skroluje dok večera ne obraćajući pažnju na svet oko sebe. Roditelji 21. veka dosta su spustili kriterijume, pa možda misle ”bar je tu, s nama”…
ko tinejdžer spava manje od 8 sati, TRAJNO smanjuje volumen sive mase u mozgu
Ne pričamo napamet i nismo zaglavljeni u prošlom veku. Studija koju je još 2004. sprovela Marla Aisebnerg, profesor pedijatrije na Univerzitetu Minesota, pokazala je da ona deca i tinejdžeri koji najmanje tri puta večeraju u porodičnoj atmosferi, sa svojim roditeljima, pokazuju znatno manji procenat dijagnoza anksioznosti i zavisnosti. Tu se, naravno, uopšte ne radi o hrani. Ne. Zajednički obrok zapravo je onaj trenutak, ono mesto na kom tinejdžeru do mozga i srca stiže poruka – nisi sam.
Druga stvar koju je ista studija pokazala je još važnija. A to je da nije reč samo o tom zajedničkom sedenju za večerom. Važnije je kako porodica komunicira za to vreme. Ako je večera više kao isleđivanje ili gomila pitanja praćena kritikom, mozak tinejdžera će je percitirati kao ”nebezbedno mesto”. Neće se njoj radovati i čak će se truditi da izbegne tu neprijatnost kad god može.
Ali, ako se trudite da makar deo razgovora za stolom bude o životu i dešavanjima u njemu, bez osude, a ne o postignućima i tome koliko ste zadovoljni ili nezadovoljni rezultatima deteta, e onda počinju da se formiraju digurne veze, a dete na te momente zajedničkog obroka gleda kao na bezbednu zonu, na mesto gde će se opustiti nakon svega što ga je pritiskalo tog dana.
Upamtite, tamo gde tinejdžer oseti da ima mesta za dijalog, stvoriće se i prostor da se izgradi poverenje.
Značaj zajedničkog obroka za tinejdžere istraživali su mnogi. Nesumnjivu dobrobit ove zdrave navike pokazao je i Univerzitet Kolumbija koji je upravo izdao izveštaj pod nazivom Značaj porodične večere, gde je opisan jasan obrazac – što češće tinejdžeri večeraju sa svojom porodicom, to ređe upadaju u rizične situacije i pokazuju rizična ponašanja. Makar ta večera trajala 10 minuta. Znači.
Jer nije reč o trajanju, već o strukturi: bez uređaja, nekoliko pitanja koja nemaju veze sa školom i neki mali ritual koji se ponavlja, poput ”šta ti je danas bilo bar malko bolje nego juče”? Ovi mikro-rituali stvaraju jedan siguran ritam koji postaje njihovo unutrašnje sidro i sigurnost.
Svaka večera tokom koje ste zajedno i potpuno prisutni jedna je cigla u zidu onih navika koje želite da izgradite u svojoj porodici i stvaranja modela u kom bliskost nije privilegija već prirodno stanje.
Kad samo sednete kraj svog deteta i kažete ”šta ti je danas bilo teško”, bez osude, vi stvarate jednu trajnu, neraskidivu vezu poverenja i bliskosti.
Jedan zajednički obrok, tri ili četiri puta nedeljno, može bukvalno spasiti vaše dete. Pogledajte malo taj kalendar i pronađite vreme. Nema tog treninga, kafe ili tretmana koji su važniji.
