Razgovaramo moj suprug i ja o očekivanjima, u ovom slučaju u vezi sa boravkom dece u školi, nakon nastave i dođemo do zaključka da verujemo da će nam dete u toj sredini biti bezbedno i zbrinuto, a da je sve preko luksuz. Ako uspe da uradi nešto od domaćeg zadatka, odlično, svakako ćemo to kući ponovo preći, jer boravak neće biti zamena za nas dvoje, već nam obezbediti sigurnost njenih malih godina, dok ne stasa da sama ide parkom i ulicom, kao i da se prijatno oseća dok je sama u kući.
Mi iskreno osećamo da je naša ljubav najjači pokretač u tom odnosu i da je sva lepota ovog sveta da sa detetom odrastamo kako kroz igru, tako i kroz školske obaveze, ako se pokaže potreba za istim, a za početak da detetu pomognemo da nauči da uči. Ne očekujemo da će to neko drugi raditi umesto nas, taj drugi, treći biće produžena ruka vremenske distance i ništa više.
Zašto su onda roditelji silno ljuti kada nije besprekorno sve odrađeno, dete sito i zadovoljno, a roditelj tada može opušteno da se bavi sobom i serijama na primer?
Nije li bolje da roditelj objasni detetu da mu je potrebno pola sata mira i žargonski rečeno resetovanja, a da onda zajedno sa detetom krene u osvajanje novih znanja. Pa, jesmo li tu decu želeli ili ih po kazni dobili, kada ih instruišemo da u školi mora sve da se završi, a posle ćemo u Mek ili igraonicu. Čekajte, opet mi nije jasno, jesu li naša deca postala baš naša deca mimo naše želje?
Možemo da pljujemo po sistemu, a možemo i da damo naš minimalni doprinos za promenama, sve vreme se baveći svojim mikro svetom, tako ćemo ujedno doprineti boljitku deteta i najužeg okruženja. Ili sam i ulogu roditelja ja pobrkala sa ulogom pazitelja… Još gore, uvek je neko drugi odgovoran, to je poenta!
Ni sama nisam oduševljena školstvom kao takvim, te sam isto osećala kao i moj brat kada mi je rekao: Jao, sada će sistem i Šmizlu da upropasti. Slažem se da toga ima, ama neće moći toliko da joj krila odseče ako se mi njome bavimo i biće to naša borba protiv uštogljenog, zastarelog sistema.
S druge strane, toliko posvećenih i obrazovanih ljudi u prosveti poznajem da se pitam kako se nešto od njihovog znanja i lepih veština nije primilo na neku decu? Izvinite, ali i tu je mnogo do roditelja. Kako može dete da radi nokte u petom razredu, dolazi polu golo u školu, sa top šminkom ili dečak u krajnje neprimerenom šortsu i atlet majici, naučen da ume svakome da odgovori i da nastavnici peva, gledajući je pravo u oči “Dam ti ga dam, ti ga dam, dam”?!
Šta je ostalo od kućnog vaspitanja?
Ne moraš i ne treba da se složiš sa svime što ti prezentuju, ali budi onda pravi šmeker i argumentima i biranim rečima odbrani svoj stav, umesto prostaklukom.
Trenutno aktuelna tema u našoj kući jeste vanškolsko putovanje, zamislite da je sportski kamp ili umetnička trupa u pitanju. Ja ne mogu da se načudim savetima koje roditelji daju svojoj deci, a kao veruju onima koji im decu vode na put i spremni su za saradnju. Dakle, nismo bili ograničeni po pitanju prtljaga, ogroman je prostor bio predviđen za njih, ali tri kofera po detetu, pa šta je to?
Iživljavanje, jer će njihova deca te kofere vući i tegliti, sve i da su deca sama odlučila da im je neophodno tooooliko prtljaga. Hrana za vojničku četu i naravno vrhunac ljudske gluposti su dopisivanja u grupama, gde smo kulturno zamoljeni da ne komentarišemo nejasnoće sa svima, već sa administratorom lično, jer nisu dužni svi da čitaju ovozemaljske idiotluke, pogotovo ako grupu koriste kao obaveštajno sredstvo.
Jeste li stigli, Nismo, jer da jesmo, javili bismo vam se. Je li vam hladno – i da jeste ne može sa ove udaljenosti ništa da se učini po tom pitanju. Pukla vam je guma, ijaoooo, bez veze, Ma, jok čini vam se, mi smo baš želeli da nam pukne guma, to nam je tako svima zabavno….
Tako dođoh do kraja, iako kraja nema i želim nam svima malo više samoispitivanja, pre nego što donesemo određene zaključke, a pogotovo pre nego što ih javno kažemo, napišemo ili osudimo, a da nismo ni nagoveštaj dobili o čemu se zapravo radi…
