Svakodnevne ideje, kreativnost i ljubav upotpunjeni rođenjem sina, naveli su je da otkrije nove interese, proširi svoja saznanja i posveti se onome u čemu je zaista dobra, ali i onome što voli. Kreativna mama, Nikolina, živi u Bijeljini, gdje stvara svijet za mame i djecu, ali i one koji vjeruju da mogu zajedno sa mališanima otkriti djecu u sebi.
“Pre majčinstva, čuvala sam decu, deca su čuvala mene i podsticala kreativnost. Najviše sam kreirala na razne načine, maštom, verbalno, edukativno, sa jednom tada četvorogodišnjom Ivanom, danas kumom moga sina, a s ove tačke gledišta čini mi se tu i našla najveći izvor inspiracije, odnosa odrastao čovek i dete. Ona, početna, izvorna, stvaralačka energija, u meni je od rođenja, vreme je kanališe, ljudi s kojima se susrećem, osluškivanja koja čujem u sebi”, priču počinje Nikolina.
“I naposletku, sve je upotpunio moj sin. Jedan pundravi trogodišnjak, istraživač, naučnik, kako volim da kažem. Trebalo mu je svašta, kućica, garaža, sat, neki kablovi, bio je, a i sada je neprekidno zapitan nad smislom, razlozima, načinima nastajanja”.
Dodaje kako je pravio sat od običnih cjediljki, manje i veće, tako što bi uklopio jedu u drugu, te bi drške bile kazaljke ili jelku od mamine maskare, jer to kada se ta četkica izvadi, zaista liči na jelku. Upravo tako, inspirisao je da stvara za njega.
“Biti uz dete, znači ispratiti odrastanje, disati celim svojim bićem tu, i nalaziti milion rešenja kako bi to potrajalo onoliko koliko nalaže intuicija”.
Nedavno joj je u ruke došla knjiga Milice Novković ”Porodični bukvar” koja joj je dala dodatni entuzijam da istraje u ideji, želji, jer se u knjizi navodi da je idealno da dijete bude uz majku do sedme godine, ili da baš tako, kao što je i njena sadašnja misija, majke povjeravaju na čuvanje decu, tzv. stvaralačkim majkama, kreativnim, koje bi o njihovoj deci brinule, dok one obavljaju poslove, za koje su školovane, predodređene.
“Održala sam šest radionica, jednu nam je kiša manje više omela, a suštinski bile su posećene, danas susrećem tu dečicu i kada me ugledaju, pitaju kada će biti radionica, iako je ta šesta održana krajem maja. Prva u martu”.
Za prvu radionicu, pripremila je 40 staklenih, pravih, staklenih tegli, a sve su upotrebljene. Bilo je oko 35 mališana, uzrasta od dvije godine, do 13, a mame s nekima od njih. Njena ideja je bila da se radi na nekoliko načina, ali prvenstveno da dijete, svako ponaosob kreira svoju, kako želi.
“Jedna razbijena tegla, ni jedna svađa i ni jedan plač za dva sata naše igrarije”.
Kada su se sljedeći put sastali, vukli su kutije, svi su se pitali gde će ovi sa tim kutijama, međutim oni su okrečili svoj grad od kutija, a mališani su, uz malo materijala, bili izuzetno kreativni, pa i danas čuva vjetrenajču napravljenu uz pomoć makaza i kartona, koju joj je jedan divni dečak poklonio, a i pamti zanos ovih mlađih pri bojenju, kao i osmijeh iz kutije i nogice koje vire iz iste.
Tema naredne radionice je bila domaći plastelin, predivna zabava, a ona je napravila plastelin kući, bazu, dok su djeca obojila masu i kreirala. Bazar razmjene igračaka, bile su joj najdraže, jer je zbog kiše, manjeg broja dece, bila atmosfera kao kod kuće, a njen sin je beskrajno uživao, kako su se radionice održavale u prostorijama Centra za kulturu Ugljevik, kada su razmjenili ili sačuvali svoje igračke za razmenu, iskoristili su klavir, svirali, plesali, trčali… mame su ćaskale, a i ona je bila dete, zato i može ovako da se igra. Tek ponekad, odluči da naraste.
Išli su i u kreativne šetnje, opremljeni čizmama, dvogledima, kantama, tražeći sve i svašta i uživajući jedni u drugima, šmurajući po baricama, istražujući izvore, sreli su i krticu. Imali su jednu šumsku kreativnu radionicu, na kojoj smu pravili ramove od grančica, logorsku vatru, crkvu, a i čitali jednu šumsku priču. Tako je nastala jedna od najtoplijih fotografija njenom srcu.
Kreativna, a rekli bismo snažna mama, jer vi stojite sami iza ove priče. Koliko je težak put razvoja i zaposlenja kada ste samohrana majka i na koji način želite doprinijeti društvu, ali i drugim mamam?
Kako iza svega stojim sama, kao samohrana majka, jer suprug je preminuo, put i nije tako blistav, ali je svakako takav proces stvaranja sopstvenih puteva daleko složeniji, ali i nadahnutiji.
Moju ideju sam ponudila, realizovala, zahvaljujući prostoru koji mi je ustupljen od strane Centra za kulturu Ugljevik, kao i svesrdnoj podršci ljudi prisutnih u mom životu koji su svojim gestovima doprinosili i bodrili me. Očekivala sam povratnu reakciju, od pa da kažemo čelnih ljudi kulturne i društvene zajednice u smislu podrške, podsticanja, ali je izostala, da li delimično zbog toga što sam kada sam završila svoj deo posla ostala po strani, ne tražeći glasno i jasno očekivano, smatrajući da dela kazuju i inspirišu druge šta im je činiti, a to je onaj deo priče samohranog roditeljstva kao takvog i te dvostruke uloge, kada sam ja u pitanju, te sam u procesu učenja, i brušenja te druge date mi odgovornosti.
Uglavnom u međuvremenu smo se Despot i ja preselili u Bijeljinu, te u ovom trenutku, tražim put ka ostvarenju ideje, a sve u cilju, obezbeđivanja egzestencije.
Tragam za ljudima, majkama i očevima koji iz perspektive stvaralaštva gledaju na roditeljstvo, želeći, kao i ja da deca stasavaju van nekih ustaljenih i opšte prihvatljivih normi, kako bih na taj način obezbedila sebi i sinu novac, a novca u onoj meri za neke suštniske potrebe, pa tek dalje za razvoj nekih ideja, a opet ka deci. Ujedno kako bismo baš stasavali u sestrinstvu i bratstvu jedni prema drugima na putu stvaranja i vaspitavanja nekih uslovno rečeno novih nas, tj. njih, dece.
Dejstvujem, na raspoloživim, smišljenim poligonima, u onoj meri u kojoj mi to moj kodeks nalaže, te se iskreno nadam da ću naći put ka institucijama koje bi mogle doprineti razvoju moje ideje, samim tim biće to naš zajednički doprinos opet nama samima.
U planu su mi za predstojeće pravoslavne praznike, radionice u okviru Crkve, te ću na ta vrata pokucati i izneti ideju, to je za sad jedan kratkoročni plan, pored ovog prvobitnog da u okviru našeg doma, Despotovog i mog, napravim jednu lepu kreativnu igru, a i pričuvam kada ustreba neke uplakane, nasmejane, prgave, duhovite i maštovite mališane i učinim da sve izgleda kreativnije i konstruktivnije, makar to bio i plač. Tako rastemo!
Prepoznaje li država dovoljno samohrane majke, ali i njihove biznis ideja. Može li Vaša kreativnost biti zaista i priznata?
Kompleksno pitanje. Tragam za odgovorom, definišući pri tome sve pomenuto. Država, samohrana majka, priznanje. Zaista kompleksno. A kako je kreativnost stvaralaštvo, mimo svega i u svemu, pristajem samo na to da izvorne vrednosti stvaramo, da, u kolektivu, ali ne, klanajući se izopačenostima današnjice, niti praveći kompromise s istima, vredno doprinoseći svojim zalaganjem da se vratimo zdravom bitisanju. Tako da, uočiće nas država, za početak pojedinac, još jedan, pa još jedan, pa ćemo zajedno kreirati stvarnost. Jer dva pojedinca čine grupu, više njih društvo pa i državu, pa verujem da ću svojom idejom i sa nekoliko pojedinaca, naići na razumevanje i podršku držvanih institucija, ali i društva u celini.
I da, deca su mi osmehom odala najveće priznanje.
Izazvaće lančanu reakciju, sigurna sam.
Koliko je po Vašem mišljenju važno razvijati maštu i kreativnost, kako kod djece, tako i kod roditelja?
Kreativnost je stvaranje, procesuirate misao u delo, iznalazeći trenutna rešenja pri stvaranju. Zamislite te male ruke, kako delaju i kako samim tim podstiču mozak. Deca prevazilaze prepreke, postaju produktivna, asociraju, radeći na jednom, bude u sebi već neke nove ideje. Uče. Čak, biću slobodna reći, mislim na taj kreativni način i najlakše i najveselije, uče. Radost proizilazi iz takvog stvaranja, uz sva zalaganja koja prate sam proces, poimamo šta je strpljenje, preciznost, vežbamo koncentraciju, motorički smo aktivni konstantno, kordinacija… I imamo delo, sopstveno, na kraju, koje neretko može biti i na korist, što praktičnu a svakako je uvek na duhovnu, doprinos naravno i samovrednovanju, samospoznaji i samopouzdanju. A i rasplamsavanju orginalnosti. Deca su u tom procesu van kalupa ponuđenih informacija koje im se serviraju, dato im je da istražuju u svojim glavama, da samim tim i maštaju, plasiraju ideje iz svoje male glavice, koje nisu ničin narušene, imaju prostora da žive sebe, baš takve kakvi jesu, pa će neka mala musavica u zanosu držati četkicu i kreirati svojim pokretima malo remek delo. Sloboda. Kreativnosti je u slobodi. Sunce je tirkizno, točkovi stoje na krovu, pa šta, jer oni tako u sebi iznalaze možda, tj. sigurno neka inovativna rešenja sutrašnjice, živeći na svom izvoru.
To sve ujedno prati svu tu moju stvaralačku energiju. Živite na izvoru, kao nepresušnoj snazi, radu, obnavljanju i stvaranju. Sve je to, svaka ta vrsta podsticanja kreativnosti, jedna izvorna snaga budućnosti, kada će svi ti mališani, bili nastrojeni ka tom umetničkom stvaralaštvu ili ipak nečem drugom, biti kreativni, stvarati na jedan plemenit način, svako u svom radu. Jer svaki posao može biti oplemenjen kreativnošću. Ali i svaka dilema rešena na isti taj način.
Kreativnost roditelja, deluje povezujuće, to je zajednička igra, to je odnos, to je mašinerija putovanja kroz vreme, ali i jedan humanistički pristup u smislu doprinosa grupi dece npr. koju će te okupiti u komšiluku i sa kojima će te i za koje kreirati, dajući smisao trenutku, unapređujući svet oko sebe na taj način, a i sebe. Kada ste kreativna mama, spojite i sopstveni odmor i igru sa detetom u jedno.
Velika je uloga kreativnosti u roditeljstvu uopšteno.
Nećete gledati crtani, napravićete sopstveno pozorište i to ćete gledati, pažljvo birajući tekst koji će nadahnuti vas a i vaše dete, smejaćete se, igrati… interakcija, iskonsko stvaralaštvo, kako smo i postali a kako i postojimo stvoreni da stvaramo.
Naše poštansko sanduče krije jednu čitavu priču, kreirali smo ga od kutije, jer ako smo pravili bankomat, šporet, kućicu, sinulo mi je, da mogli bismo i to a u svrhu slanja ”pisama” jedno drugom, te tako sada ”pišemo”. Iznenađujemo jedno drugo, ostavljajući u sanduče neke sitnice, često opet nešto što sam napravila. Despot tu čuva i neke svoje dragocene sitnice, koje nalazi na ulici, npr. list, kamenčić, žir, kesten, mrvice pur pene koju kida usput, trake koje mu kasirke poklone, račune, slamčice… i posle sve to koristi za neke kako kaže projekte.
Nekada mu ostavim naizgled nešto beznačajno što kasnije upotrebimo za velika dela, malih majstota.
U tome je draž i to je put razvijanja kreativnosti.
Na koji način bi se moglo pomoći i doprinijeti razvoju „Kreativne mame“ ali i sličnih ideja?
Kreativnu mamu, kao ideju razvijenu u meni, razvijaće i roditelji koji je prepoznaju, na taj način što će njihova deca a što da ne i oni učestvovati u tome, pre svega jer bi to bio moj izvor prihoda a takođe i savetima, smernicama, edukativnim materijalom ili na bilo koji način na koji svaka mama smatra da bi mogla doprineti. Ostvarujući jedu interakciju, činimo ideje veličanstvenijim, deleći dajemo, davanjem dobijamo. Sve je jedan celovit i uzajaman proces. Doprinećemo otvorenošću uma.
Kreativnost je ideja budućnosti, način da prevaziđemo zastarelo i neučinkovito, iskorenimo pogrešno i uspostavimo harmoniju i da udruženi učimo na kreativan način, jer kada kreiramo mi i radimo ali se i igramo.
Verujem da će država prepoznati moju ideju, slične ideje, mi međusobno da ćemo se prepoznati, pa i stvoriti fond koji će nam olakšati proces, uključiti sve u stvaralaštvo, stolar će nam npr. doprineti time što će nam ostaviti daščice, piljevinu… meni je to materijal, sve je materijal, kada imate ideju i svako može doprineti, prodavci u marketima čuvaj nam kutije, to je doprinos, svako na svoj način, shodno onome što poseduje. Ali ključ je u prepoznavanju, osvešćivanju. Čitajte, tražite, gledajte… učite, to je svojevrstan doprinos svemu.
Želela bih da ovo prepoznaju u Bijeljini.
Koji je Vaš savjet i preporuka roditeljima?
Radujte se!
Radujte se danu a i osmehu vaše dece, daru Gospodnjem, radujte se i u teškoćama, to ujedno i jeste izvor moje snage, mog entuziajzma, a i vere. Izgleda blistavo, lako i tek tako rečeno, da, ali taj dar se budi, kreativnošću misli, nije to neki laki optimizam već baš iskrena borba za opstanak, da tako kažem.
Delite svoje misli s drugima, ideje, inspirišite vašim danom, ručkom, radošću vašeg deteta, ali i vašim suzama, dilemama… pružajte pomoć drugima, stvarajući na taj način da hrana za vaš ego bude hrana i za druge.
Sem stranice Креативна мама, na fejsbuku, baš na kumin rođendan, januara ove godine, pokrenula sam i stranicu Деспотизам, kumi na poklon, a posvećenu majčinstvu, dečaštvu, knjigama, hrani, inspiraciji, fotografijama… mojim ličnim razmatranjima, radostima, dilemama, strahovima, svemu, pa eto načina da me i tamo upoznajete kao majku koja bi sutra kreirala sa vašim mališanima ili da naprosto nađete inspiraciju možda u nekoj od fotografija, u nečem napisanom.
Tu bojim svoju stvarnost, hrabreći se, ali i zapažam, pamtim rečenice moga sina, hvatam uspomene.
A preporuka, pomenuta knjiga, ”Porodični bukvar”, autorke Milice Novković, melodična knjiga, s tolikim nabojem energije, da se putevi rešenja nekih dilema naprosto otvaraju.
Čitam je, zahvalna na tom daru i nekako se po prvi put ne osećam usamljeno u ideji o roditeljstvu uopšteno, a i uspevam da sagledam uz pomoć knjige i sebe, kao dete, majku, sestru, prijatelja. Jer, da bez obzira na unutrašnju snagu, uvek je potreban zagrljaj. Ova knjiga grli.
Kakvi su planovi same radionice i projekata, ali i Vaših interesovanja za budućnost?
Moj trenutni plan, bazira se na organizaciji radionica u okviru našeg doma, u Bijeljini. Radionice bih održavala za jednu manju grupu dece, planirano je dva puta nedeljno, na mesečnom nivou. Volela bih da formiram nekoliko grupa i fokusiram se na to, a u međuvremenu, uključila bih i mimo radionica usluge čuvanja dece, po potrebi roditelja, čak i u večernjim satima, ukoliko bi to nekome zatrebalo.
Meni kao samohranoj majci ponekad zatrebaju usluge tog tipa koje ja nudim, mada manevrišem sama, a vodila sam se idejom da bi to samohranim majkama, sa dvoje ili više dece, bilo od velike pomoći, kao i svim roditeljima.
Kada to dobije svoju razvojnu fazu, nastojaću i u osnivanju veće radionice, u prostornom smislu, kao i ostvarivanju saradnje, sa možda još nekom kreativnom mamom.
Moj san je jedna velika radionica, nadomak neke šume i jezera, jedna mala bajka u stvarnosti, tvornica ručno sađenog povrća i voća, livada mašte, igre, rada i odrastanja. Jedan nekonvencialan pristup detinjstvu, iz ugla jedne pravoslavne majke. I ne bih da shvatite da je pravoslavlje graničnik, već naprotiv nadahnuće u stvaralaštvu koje mimo uverenja daje jednu širinu, jasno stremeći redu, radu, poredku, svim vrlinama, jednom rečju vrlinama, ne gurajući naše mane u kazne, već naprotiv odgajajući nas u ljude, učeći nas kako da u sebi nađemo sklad. Svako iz ugla svoje vere, razumeće.
Rekoh li da ta radionica ne ide van okvira sveta, ovog našeg malog sveta ograničenog državnim granicama, iako bih svakako svoju radost i ideje delila sa svima i van granica, kao što ih svuda i nalazim, ali volela bih uvek biti ovde, što bi se reklo među svojima.
Hvala Vam na inspirativnim pitanjima, na prepoznavanju i na datom mi prostoru, bilo mi je neizmerno zadovoljstvo a i veliki podstrek da odgovorim na pitanja, te hvala na Vašem tj. Lolinom doprinosu ”Kreativnoj mami”.
I hvala svima koji su doprineli mom radu, na bilo koji način, prepoznaće se.
Sigurna sam da će ovaj interviju, kao i oni dečiji osmesi izazvati reakciju i da će uskoro u dom jedne mame i jednog dečaka, pristići družina.
I čvrsto verujem da ovo znači i otvaranje nekih drugih puteva, za nas dvoje.
Lole, hvala još jednom.
