Narcisoidne osobe nisu postale takve njihovom vlastitom greškom, ali ipak je isključivo njihova odgovornost da poduzmu nešto vezano uz taj problem, a ne njihova djeca. Naučite što više možete o narcisoidnosti kako biste mogli identificirati disfunkcionalne poruke s kojima ste rasli kako biste se mogli boriti protiv njih.
„Čije je ono dijete?“
Mislite ono koje trči kao da je divlje, u korak sa svim drugima, tri puta starijima od nje?
Da, moja je.
Ne želim da mi se dete sa praga tri puta vraća u kuhinju da bi proverilo da li je ringla isključena i gajtan od pegle dovoljno udaljen od štekera, taman toliko da oči mogu da zapamte udaljenost.
Pukla sam od smijeha nekidan dok sam čitala drugov Fejzbuk status. Pisao je o tome kako je sa sinovima koji su osnovnoškolci gledao film Anne of Green Gables i bila je ona scena kada Anne i Diana pričaju stojeći na litici iznad mora. Mlađi sin je odjednom ispucao: „Anne treba da se pazi, Diana bi je mogla gurnuti sa litice.“
Koliko sam samo puta za ovih pet godina izgovorila rečenicu: “Ma ne radim ja ništa, kući sam, čuvam djecu”. Smeta mi svaki put kada je izgovorim ali samo ovaj dio “ne radim ja NIŠTA”.
Pišem ovaj članak anonimno, jer moja mama često gugla moje ime – ukuca ga u pretraživač i sve što sam radila razleti se po njenom ekranu. Mislim da to radi samo da bi mogla da pošalje moje tekstove kolegama, da bi im pokazala kako je ponosna na mene.
Kad se otima za igračku u vrtiću – dođu mama i tata i viču malo i na vaspitačicu i na drugara, tuđe, ono loše dijete koje kvari njihovo i ne da mu da se igra. Jer, njihovo je zlatno! I tad sa ponosom u očima gledaju mezimca!
Više od svega volim da se ugrađujem u sećanje svoje ćerke. Ništa me ne čini srećnom kao to. Ne padam na priče „porašće i šta ćeš onda?“. I treba da poraste ali u taj rast treba da ima šta da ponese, jer ne mogu da znam šta je sve tamo čeka.
Zašto?
Pre no što postanemo roditelji, verujem svako od nas ima svoje zamisli kako će vaspitati svoju decu.
