Svaki roditelj zna da mala deca mogu isplakati reku suza zbog naizgled najmanjih stvari.
Možda je vaša ćerka htela roze, a ne žutu šolju za mleko.
Možda sin želi da pročitate još jednu priču (posle pet koje ste već pročitali).
Dešava se da se brat i sestra ozbiljno posvađaju – jer oboje žele istu igračku.
Šta god da je u pitanju, suze nikada ne govore o stvarima koje nama odraslima izgledaju tako beznačajno. Umesto toga, to je poput emocionalne kaskade – nagomilani manji stresovi koji iznenada pronalaze izlaz. Poput brane koja puca, ovi naizgled trivijalni događaji postaju kapija za isceljujuću poplavu emocija.
„Slušajte iskreno sve što vaša deca žele da vam kažu, bez obzira na sve. Ako ne slušate pažljivo male stvari kada su mali, oni vam neće reći velike stvari kada su veliki, jer za njih su sve to uvek velike stvari.“ Katrin M. Valas
I tako, kada im ne damo šolju u pravoj boji ili ne možemo da pročitamo drugu priču, oni vide vrata za oslobađanje… i to je dobra stvar (koliko god teško nama bilo).
Bez obzira na to šta je izazvalo emocije, deca od nas traže jednu stvar: da ostanemo sa njima dok doživljavaju ovaj nalet osećanja.
Potrebni smo im da budemo svetionik u njihovoj oluji. Da ostanemo sa njima dok prođu kroz sve to.
Naučili su nas da se stidimo zbog naših suza
Većina današnjih roditelja odrasla je u eri kada su uobičajeni odgovori na suze i preplavljujuće emocije bili: „prestani da plačeš“, „saberi se“ i „ne budi tako razmažen“
Većina nas je odrasla u porodicama koje nisu imale znanja da podrže naše suze. Da, naši su roditelji bili dobronamerni i hteli su da nas nauče da slabe trenutke pretvorimo u one koji nas osnažuju. Možda smo imali roditelje koji su mislili da je dobra stvar da nam oteraju suze tako što će nam kupiti sladoled ili novu igračku.
S druge strane, možda su neki od nas imali roditelje koji su bili strogi, pretili, posramljivali nas čuvenim: „Ako ne prestaneš da plačeš, daću ti razlog da plačeš!“
Bilo je (i još uvek je) uobičajeno verovati da je put do otpornosti ignorisanje, poricanje i odbacivanje naših ranjivih osećanja.
Dakle, kao roditelji, jasno nam je da smo potpuno „slepi“ kada je u pitanju modeliranje zdrave emocionalne svesti.
Možda smo naučili da nesvesno potisnemo tugu, bes i frustraciju dok smo bili mladi, pa sada osećamo strah kada se suočimo sa suzama sopstvene dece.
Možda ne znamo šta da radimo ili kažemo u takvim trenucima, jer nam to nikada nije pokazano. Ili smatramo, ako plaču mnogo ili često, to znači da nismo uspeli da ih naučimo da budu otporniji.
Nekad brinemo da previše „velikih emocija“ znači da smo podbacili kao roditelj.
Na nesvesnom nivou, mogli bismo očajnički da pokušavamo da izbegnemo da svoju decu učinimo nesrećnom, i to tako što ćemo uvek i svemu govoriti „da“. Ponekad će to značiti da se trudimo da naši mališani uvek budu nasmejani, kako ne bismo morali da osećamo neprijatnost osećanja na koje nismo navikli da osećamo sami.
Mi, kao i naši roditelji, možda mislimo da je nedostatak suza znak otpornog deteta. I tako dajemo, dovijamo se i trudimo se da ugodimo našoj deci da ostanu srećna.
„Nama vlada strah od ljutnje, besa, suza naše dece.“
Kao roditelji – pobrkali smo svoje uloge
Nije naš posao da decu činimo srećnom sve vreme.
Nije naš posao da zaustavljamo suze.
Naš posao je da sa njima „jašemo“ njihove talase emocija.
Naš posao je da detetu kažemo „potpuno je normalno da se ovako osećaš i ja sam ovde s tobom“.
Naš posao je da BUDEMO sa njima i stvorimo emocionalnu sigurnost da puste suze.
Tužno dete nije odraz naših loših roditeljskih veština. Nesreća, nezadovoljstvo, razočarenje, frustracija i bes su normalni delovi života. Nesrećno dete je jednostavno dete kome smo potrebni da mu pomognemo da se vrati u ravnotežu.
Sve dok ne naučimo da prihvatimo talase osećanja naše dece, balans i emocionalno zdravlje u našim porodicama biće narušeni. Naša deca imaju sposobnost da se isprazne i tako oslobode stresa i napetosti. Kada im dozvolimo da to urade, mi utiremo put ka ravnoteži. Ukratko, pomažemo im da izgrade otpornost koju tako očajnički želimo da im ugradimo u ličnost.
Kako da napravimo prostor za velike emocije našeg deteta?
Ako vas kao dete nisu saosećajno saslušali i bili vam podrška, može biti zaista teško da znate kako da se postavite prema svom detetu danas.
Međutim, kao i svaka nova veština ili izgradnja mišića, i učenje da budemo efikasan uzor zahteva vreme i upornost. Starim načinima razmišljanja i uslovljavanja je potrebno vreme da se promene. Ne očekujte da se desi preko noći, ali znajte da mali dosledni koraci u pravom smeru čine razliku za kratko vreme.
Kada naučite da se odnosite prema emocijama vašeg deteta na nov način, vežbajte jednu malu stvar i internalizujte je pre nego što pređete na nešto drugo.
Vremenom se naša tolerancija prema najjačim detetovim emocijama gradi kada se dosledno posvetimo mirnom prisustvu u prostoriji. Nećemo svaki put biti zen majstor, biće trenutaka kada nas preplavi čista veličina njihovih emocija. Ipak smo samo ljudi.
„Umesto da pokušavate da naučite svoje dete da duboko diše dok je uznemireno, usredsredite se na to da sopstveni savet primenite sami. Nemojte ni pomišljati da kažete svom detetu da duboko udahne osim ako to niste uradili sto puta kada gubite smirenost.”
Sledeći put kada budete sa svojim detetom kada je uznemireno, besno, tužno, pokušajte da sebi ponovite sledeće:
- „Moje dete mi ne zadaje probleme. Njoj je teško.“
- „Nije moj posao da popravljam njena osećanja.“
- „Osećanja isceljuju. Posle će se osećati bolje.“
- “Mir počinje sa mnom.“
- „Uspori. Ovo nije hitan slučaj. Ja sve mogu srediti.“
- „Ovde sam da podelim svoj mir, a ne da se pridružim njenom haosu.“
