O lezbijkama, LGBT pokretu, njihovim pravima, danas se umnogome više govori nego do pre samo koju deceniju. A zamislite tek da je neka devojka pre, na primer, devedeset godina bez imalo ustručavanja rekla: „Ja mrzim muškarce!“…
Mislite li da bi u ondašnjem društvu tako što moglo da se desi?
Moglo je. I desilo se. Beograd, prestoni grad Kraljevine Jugoslavije, dobio je u poznim danima proleća 1937. sasvim slučajno priču koja je imala neverovatan odjek i koja se raspredala mesecima.
Bila je po mnogočemu zanimljiva i posebna. Najpre – prvi put se nešto takvo zaista dogodilo. Mada, ruku na srce šuškalo se da postoji, ali ne, naravno kod nas, nego ko zna, tamo negde…
Sve je počelo jedne večeri, tokom bioskopske projekcije filma “Čas iskušenja” iliti u nemačkom originalu „Die Stunde der Versuchung“.
Devojka koju je tadašnja štampa, štiteći ugled njene moćne porodice i istaknuti položaj oca, nazvala pseudonimom “Lulu”, prišla je mladoj ženi. Obe su bile u lakim belim letnjim haljinama i nosile moderne šešire širokih oboda, delujući kao slika i prilika nedodirljive beogradske elite.
Lulu joj je uputila komplimente, ponudila prijateljstvo i pozvala je u svoj raskošni dom. Međutim, nedugo nakon što su ušle u salon, gošća je s gnušanjem istrčala uplakana i, ne obazirući se na molbe da nikome ništa ne kazuje, otrčala pravo u policiju da prijavi „užasnu izjavu ljubavi“.
Pred policijskim islednicima, u prisustvu svog uticajnog oca, Lulu je nonšalantno, sedeći prekrštenih nogu, iz tašne izvadila papir na kojem je bilo ispisano sedamnaest imena. Sve su to bile njene drugarice, elegantne i ugledne kćeri iz najboljih beogradskih kuća, između 18 i 20 godina. Lulu je jasno i glasno izjavila ono što su sve u njihovom klubu izgovorile bez zadrške: “Ja mrzim muškarce!”.
Njihov tajni svet sastojao se od zatvorenih žureva u udobnim salonima, gde se umesto o muškarcima pričalo isključivo o lepoti žena koje su sretale na ulici i vitkim linijama filmskih glumica.
Roditelji su sa neskrivenim simpatijama gledali na ova okupljanja, ostavljali su ih same, potpuno uvereni da su to nevina, devojačka druženja i dokaz sjajnog života njihove ženske dece.
A kada se tajna na sva usta obznanila, beogradska čaršija nije imala milosti. U patrijarhalnoj Srbiji to nije bilo nimalo prihvatljivo. Odmah su krenule žestoke osude – govorilo se kako te mlade bogatašice jednostavno ne znaju šta će od sebe jer imaju previše novaca, te su iz dosade i puke obesti počele da imaju erotska ženska druženja.
– Umorna jednoga dana, posle ovakvog žura, izbledela, Lulu je išla kod lekara. Molila ga je da je oslobodi i da od nje, u njenoj devetnaestogodišnjoj čednosti, psihijatrijskim metodama ili kako zna, stvori ljubav prema muškarcima… Lekar svojom intervencijom nije uspeo. Lulu je ponovo prišla svome društvu – pisala je beogradska štampa.
Rasplet je bio jednako bizaran. Kroz hodnike Odeljenja krivične policije, kuda se nije moglo proći od svakojakih lupeža, okorelih lopova, ubica i prosjaka, te večeri prošetale su najlepše devojke prestonice. Sve do jedne, vitke, napuderisane i namirisane, u malim belim cipelama sa visokim štiklama u boji, bez ustručavanja su potvrdile svoju naklonost.
Policija nije znala šta da sa njima čini, pa je pozvala njihove bogate i ugledne roditelje, i posavetovala ih da, kad već imaju toliko novca, svoje ćerke pošalju na lečenje negde u inostranstvo, s obzirom na to da se međusobna ljubav žena u tom vremenu posmatrala isključivo kao bolest.
Trebalo je, eto, bezmalo stotinu godina da prođe pa da se na one koji vole osobe istog pola gleda sa manje prekora i animoziteta.
