Priča žene koja je alarmirala korisnike društvenih mreža – o emotivnom zlostavljanju u braku, manipulaciji, a potom o želji za razvodom i sabotiranju, ostavlja otvorena vrata sa mnogo pitanja o položaju žena u našem društvu i borbi za svoja prava i svoja postignuća.
Kada je priča žene koja je vođena pod inicijalima I.T postala goruća tema na društvenim mrežama portal Žena stupio je sa njom u kontakt i sada pod imenom i prezimenom je spremna da za nas ispriča svoju priču.
Irena Trifunović iz Beograda za naš portal je progovorila o svakom problemu i boli koju je doživela u trenutku kada je odlučila da kaže “stop” toksičnom braku.
– Ucene i psihološko nasilje razlozi su zbog kojih žena i poželi da okonča mučan brak, a onda se desi da se u tom procesu susretne sa još više takvog sipanja “varikine u oči” nego što je bilo u svim godinama zajednišva.
Okončanje jednog odnosa za koji ste verovali da je „zauvek“ nosi osećaj poraza, nesigurnosti i straha, a dodatni pakao nastaje kada shvatite da su muškarci na Balkanu ohrabreni da budu osvetoljubivi i okrutni prema ženama, i da posle prekida braka ne mogu da prihvate kako supruga (više) nije njihovo vlasnišvo i spremni su na sve.
I što je najgore smatraju da im to pripada i da ne čine ništa loše, užasno je što ih u tom sumanutom stavu podržava društvo – priča za Ženu.rs Beograđanka Irena.
Emotivni vakum u glavi
Kako kaže, period posle razvoda pamti najviše po dve stvari – emotivnom vakumu koji joj je vladao u glavi i spoljnim okolnostima koje su joj delovale kao horor na javi.
– Vrlo brzo sam shvatila da nisam jedina koja prolazi kroz sličnu situaciju. Većina žena sa kojima sam pričala imale su takav utisak – konfuziju oko onoga što kraj jednog odnosa predstavlja i, sa druge strane, bolno iskustvo toga da bivši partner želi da vam naudi fizički i psihički – istakla je Irena.
Napomenula je i koliko je bitno da žena bude ekonomski slobodna i da ne napravi grešku koju ona jeste i koju sada skupo plaća.
– Moje lično iskustvo treba da bude opomena svim ženama da je ekonomska sloboda, sloboda u punom smislu te reči. Kako sam godinama radila u stranim korporacijama u trenutku kad sam pokrenula privatni biznis, smatrala sam da bi on trebalo da bude na ime mog muža i to je greška koju sam skupo platila.
Zajednički posao koji sam razvijala svim svojim dotadašnjim znanjima, sposobnostima i kontaktima iz marketinga pripao je mom bivšem partneru. Koncept mog posla je trebalo da bude moj penzioni fond i posao kroz koji bi mogla da ispoljim sva svoja interesovanja, ali je vrlo grubo taj san otet od mene.
No, tu nije bio kraj, moj nadam se uskoro bivši suprug se uz to odlučio i da se posluži zajedničkom ušteđevinom, naravno prvobitno namenjenoj našoj deci.
Taj novac sada aposlutno pripada njemu iako sam godinama dotirala u taj fond, verujući kako teško i naporno radim za budućnost svoje dece. Što sada nije slučaj, budući da on nije spreman da novac ostavi svojoj deci – ispričala nam je žena koja želi da na njenom primeru sve žene shvate koliko je bitno da budu ekonomski nezavisne i oprezne.
Prisvajanje zajedničke imovine nije bilo dovoljno
Svaka rečenica koju je Irena izgovarala uvodila je u nove probleme sa kojima se susreće.
– Čak i kad je prisvojio aposlutno svu zajedničku imovinu, to mu nije bilo dovoljno, jer je njegov rezon bio da ja nisam “dobra supruga” i ne zaslužujem ništa osim da u ritama spavam na kartonu na ulici, kako je tom prilikom i rekao.
Bolno je što to nisam očekivala i zaista nisam ni mogla da pretpostavim da će rastanak biti i motivacija da me čovek koga sam volela i otac moje dece uništi na svaki mogući način.
Od raznih ljudi slušala sam reči: “tako je kako je, bolje nemoj da zatežeš da ti ne uzme i decu.” U tim trenucima, nisam ni mogla da razmišljam koliko sramno zvuči to što govore, kako se ne bih srušila na mestu.
Ako je meni, koja u ovom gradu imam poznanstva, prijateljstva i karijeru koju sam godinama gradila, kako je ženama na nisko plaćenim poslovima u malim sredinama?! Ne deluje kao da imaju puno izbora – iskrena je Irena.
Ispričala nam je i da li je dobila institucionalnu podršku i koliko je ona uopšte korisna u situacijama kao što je njena.
– Institucije pružaju podršku, ali je jako teško doći do njih jer se vaš bivši partner na sve načine trudi da opstruira proces. Podrška ženama u Srbiji, iako je nominalno tu, nedostaje na svim nivoima, počevši od onog čaršijskog gde se kao neuspeh smatra što nisi mogla (ili umela) da trpiš loš odnos kako bi održala privid savršenog braka, i to breme se patrijarhalno i tradicionalno, ženi dodeli kao krst koji treba da nosi do kraja života dok je sasvim prirodno i očekivano da muškarac nastavi dalje kao momak. Smejem se tome iako je tužno.
“Žena je uvek kriva”
– Na početku sam bila šokirana koliko ljudi se po automatizmu okrenulo protiv mene momentalno smatrajući da je krivica uvek na ženskoj strani. Postoje ljudi koji su mi pružili bezrezervnu podršku i to su ljudi koji svoj život žive bez kompromisa.
Ali bilo je tu mnogo podignutih obrva i sumnje i zaista mi je trebalo puno snage da nastavim sa svojim životom osećajući poglede na sebi, neodobravanje i osudu. Samo zato što sam izašla iz odnosa koji me je gušio.
Moj bivši suprug je uz pomoć svog brata i nekolicine prijatelja mene pratio, snimao, pretio, govorio deci strašne stvari, pravio pogrdne stikere sa mojim likom i još mnogo toga…
U tim trenucima, nisam ni mogla da razmišljam koliko je sramno sve to, od osećaja nemoći da se kao žena i majka izborim sa svim situacijama koje mi je bivši partner priredio i koje mi priređuje.
Preuzeto sa: zena.blic.rs
