Peta po redu Parada ponosa završena je danas. Lepa vest je što nije bilo incidenata, međutim podeljenost zajednice ostavila je ružan utisak na sve one koji ih podržavaju. Na paradi je i ove godine, kao i prethodne, bilo oko 1.500 ljudi, što govori da organizatori, ali ni ostatak LGBT zajednice, nisu mnogo naučili iz grešaka koje su ranije činili.
Ono što je zasigurno pomak, i ne možemo da ga ne pomenemo, je što smo ove godine čuli manje izliva mržnje nego što je to uobičajeno. Međutim malu pobedu na ovom polju zasenila su prepucavanja čelnika u ovoj zajednici. Dugogodišnja neslaganja unutar raznovrsne LGBT zajednice nisu nepoznata onima koji ovu scenu prate, međutim ove godine izašla su jasno na videlo nakon “autovanja” ministarke Ane Brnabić, a eskalirala uoči Prajda.
Zajednica koja često stoji iza reči “ljubav” razmenjivala je, najblaže rečeno, uvrede. Umesto da ujedinjeni izađu na ulice kako bi pokazali da nije reč o maloj grupi, i kako bi poslali znatno jaču poruku od one koja je danas poslata, pripadnici ove zajednice prebrojavali su jedni drugima koliko novca su uzeli, koliko su puta bili udareni, za koga su glasali…
Umesto da uče na greškama političkih partija, i to uglavnom onih iz korpusa građanske opcije, koje se već godinama urušavaju zbog sujete, predstavnici LGBT zajednice ponavljaju njihove greške. Lakše bi bilo da se povuku sa čela organizacija, i prepuste ih onima koji se nisu godinama direktno sukobljavali, kako bi našli kompromisno rešenje koje bi doprinelo celokupnoj zajednici. A prebrojavanje novca i određivanje po stranačkoj opredeljenosti mogu da ostave za ona vremena kada se izbore za svoja prava.
Međutim podeljenost nije jedina mana zajednice, niti jedina kočnica. Pogrešan PR naneo je više štete nego sve svađe zajedno. Iako se jedan deo zajednice neće složiti, upravo je to što je Aleksandar Vučić prvi progovorio o seksualnoj orjentaciji Ane Brnabić približilo LGBT zajednicu “običnom čoveku”. LGBT zajednica se već godinama obraća isključivo onoj grupi koju je već pridobila i nikako da počne da šalje poruku ostalima. Povezivanje Prajda sa “strancima” ne ide na ruku LGBT zajednici. To ne znači da je loše to što se oni nalaze u koloni, ali govore pored njih na Prajdu, treba da drže srpski političari i javne ličnosti bliske narodu – poput Nataše Bekvalac. Ovako, i dalje odaju utisak da je “ovo uvezeno sa Zapada”, i da ti ljudi koji šetaju nisu “naši”.
LGBT zajednica možda može da promeni svest građana Srbije, ali mora da pokaže da ih ima više nego što se misli i da su uz njih i “narodski ljudi”, a ne samo Čeda, Davenport i Mirjana Karanović. Onda, možda, neće morati da ih čuva pet hiljada policajaca i onda će Prajd biti ono što je danas u razvijenim zemljama – odlična zabava, ali i jaka alatka svih manjina koje se bore za svoja prava.
Tekst: Jovana Radovanović, izvor: Nedeljnik.rs
