Roditelji danas deci postavljaju bezbroj pitanja, najčešće iz najbolje namere – kako bi pokazali poštovanje i podstakli saradnju.
Stručnjakinja za razvoj dece Sigi Koen, koja je tokom karijere radila sa više od 5.000 porodica, upozorava da takav pristup često izaziva zbunjenost i nepotrebne sukobe.
Nakon dugogodišnjeg rada kao vaspitačica, profesorka i savetnica roditeljima, ističe jedno jednostavno pravilo koje, kako kaže, uvek efikasno deluje: “Recite ono što zaista mislite”, piše Si-En-Bi-Si (CNBC).
Deca nemaju dovoljno životnog iskustva ni emocionalne zrelosti da bi učestvovala u svakoj odluci ili određivala šta će se sledeće dogoditi. Potrebno im je jasno, smireno i samouvereno vođstvo. Zato retorička pitanja, naročito ona koja počinju sa “zašto”, često izazivaju osećanje stida ili teraju dete da zauzme odbrambeni stav. Umesto toga, Sigi Koen savetuje da jednostavno i direktno kažete ono što želite da poručite.
Na primer, umesto: “Zašto moram toliko puta da ti ponavljam?!”, pokušajte nešto drugo. Možda da kažete: “Već sam to rekla nekoliko puta. Znam da je to frustrirajuće za oboje. Sada je vreme da obujemo cipele i krenemo”.
Slično tome, umesto pitanja: “Zašto to uvek radiš?!”, recite: “Primećujem da se ovo često ponavlja. Zajedno ćemo poraditi na tome”.
Prvi pristup, objašnjava Sigi Koen, često izaziva otpor, dok drugi otvara prostor za saradnju i zajedničko rešavanje problema.
“Recite ono što zaista mislite”
Jedno od osnovnih načela koja Sigi Koen primenjuje u radu sa roditeljima glasi: “Recite ono što zaista mislite”.
Savetuje roditeljima da se, pre nego što nešto kažu, zapitaju: “Šta zapravo želim da poručim?” Nakon toga dovoljno je da to jednostavno izgovore.
Tako, umesto pitanja: “Zašto si udario brata?!”, možete reći: “Ne smeš da udaraš brata. Čak i kada si ljut, udaranje nije u redu. Kako možeš na drugi način da mu pokažeš da si uznemiren?”
Umesto: “Zašto ti je soba ovako neuredna?”, pokušajte sa: “Vidim mnogo stvari na podu kojima tu nije mesto. Hajde da ih zajedno sklonimo.”
Deci je, naglašava Koen, mnogo korisnije jasno vođstvo nego ispitivanje. Upravo je jasnoća često delotvornija od beskrajnog postavljanja pitanja.
Uputstvo nije pitanje
Roditelji često, iz želje da zvuče ljubazno, obična uputstva pretvore u pitanja. Na primer: “Možeš li, molim te, da obuješ cipele?” ili “Posle ovoga idemo na spavanje, važi?”
Iako takav pristup deluje nežnije, dete može da zaključi da je reč o predlogu, a ne o nečemu što se zaista očekuje. Tada se otvara prostor za pregovaranje i nepotrebne sukobe.
Umesto toga, Koen preporučuje mirne i jasne rečenice poput: “Obuj cipele, molim te. Krećemo.”, “Večera je gotova. Operi ruke.” ili jednostavno: “Vreme je za spavanje.” Jasna uputstva deci često ulivaju osećaj sigurnosti, zbog čega su spremnija na saradnju.
Pitanja koja osnažuju
To, naravno, ne znači da pitanja treba izbegavati. Naprotiv, ona su izuzetno vredna kada pomažu detetu da razmišlja, pronalazi rešenja, izražava osećanja i razvija samopouzdanje i samostalnost.
Deci nije potrebno postavljati pitanje pre svakog uputstva da bi se osećala uvaženo. Manje nepotrebnih pitanja roditeljima pomaže da lakše prepoznaju kada je detetu potrebno vođstvo, kada saradnja, a kada jednostavno jasna i smirena poruka.
Kako ističe Koen, upravo takve male promene u svakodnevnoj komunikaciji vremenom mogu doneti velike promene u porodičnim odnosima.
