Rita Levi-Montalčini, rođena u aprilu 1909, živela je 103 godine, a do poslednjeg dana učila je, istraživala i radila. Njena dugovečnost i očuvana mentalna aktivnost privlače pažnju i zbog životnih navika koje je negovala. Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu podelila je sa Stenlijem Koenom za otkriće nervnog faktora rasta – supstance koja podstiče rast i sazrevanje nervnih ćelija i ima važnu ulogu u strukturi i funkcionisanju nervnog sistema.
Rita Levi-Montalčini život je posvetila istraživanju nervnog sistema, a njen naučni put počeo je nakon diplomiranja 1936. godine. Kao asistentkinja neurohistologa Đuzepea Levija, zakoračila je u oblast koja će obeležiti njenu karijeru i dovesti je do otkrića nagrađenog Nobelovom nagradom.
Posle Drugog svetskog rata otišla je na Univerzitet Vašington u Sent Luisu, gde je provela tri decenije. Dugogodišnje istraživanje tumorskih tkiva koja podstiču rast nervnih ćelija dovelo ju je do otkrića nervnog faktora rasta – njenog najznačajnijeg naučnog doprinosa. Umrla je 30. decembra 2012. godine, ostavivši dubok trag u neurobiologiji.
Posebno je impresivno što je i u stotoj godini bila aktivna u naučnoj zajednici. Negovala je određene životne navike u nastojanju da sačuva mentalnu oštrinu i održi mozak “mladim”.
Dan je počinjala u pet ujutru
Rita Levi-Montalčini ustajala je svakog dana u pet sati, kako bi se odmah posvetila zahtevnom naučnom radu. Jutro nije započinjala vežbanjem ili meditacijom, već istraživanjima, koristeći vreme kada se osećala najodmornije i mentalno najspremnije.
Umerena ishrana
Čuvena nobelovka imala je samo jedan glavni obrok dnevno – ručak, dok bi uveče povremeno pojela malu činiju supe ili pomorandžu. Takav način ishrane nije birala zbog težine ili izgleda, već zato što je smatrala da joj lakši obroci pomažu da sačuva mentalnu jasnoću i bude usredsređenija na rad.
Neprekidan naučni rad
Do smrti 2012. godine, Rita je objavila 171 naučnu studiju. Rad i istraživanje ostali su važan deo njenog života i u poznim godinama.
“Vaš mozak je kao mišić. Ako prestanete da ga koristite, počinje da propada”, govorila je.
Mentalna aktivnost
Ni u poznim godinama nije prestajala da uči. Smatrala je da je očuvanje mentalne aktivnosti ključno za dugovečnost, pa se nije zadovoljavala rutinskim zadacima. Stalno je rešavala probleme, istraživala i tragala za novim saznanjima.
Ipak, među njenim životnim navikama izdvajala se još jedna.
Pozitivan stav i istrajnost
Ni zabrane ni predrasude nisu je odvratile od nauke. Kada joj je bilo onemogućeno da radi na univerzitetu, čuvena nobelovka napravila je laboratoriju u svojoj spavaćoj sobi. Na tvrdnje da žene ne mogu da budu naučnice odgovorila je svojim radom i dostignućima.
Verovala je da stres i negativnost štete zdravlju mozga, a u 103. godini je rekla: “Danas imam veće mentalne sposobnosti nego kada sam imala 20, zahvaljujući stečenom iskustvu.”
Ostala je oštroumna do kraja života, pokazujući svojim primerom da i duboku starost mogu da prate intelektualna radoznalost i stvaralački rad. Pored istraživanja, posvetila se obrazovanju budućih naučnika, podstičući mlađe generacije da tragaju za znanjem.
Doživotna senatorka Italije od 2001. godine
Rita Levi-Montalčini dobila je brojna priznanja i visoke akademske počasti, a 2001. godine imenovana je za doživotnu senatorku Republike Italije. O njenom životu i životu njene sestre bliznakinje, slikarke Paole Levi-Montalčini, snimljen je i dugometražni film.
Kada je umrla, 30. decembra 2012. godine, bila je najstarija živa dobitnica Nobelove nagrade. Naučnici i mislioci širom sveta pamtili su je kao ženu koja je upornošću, odlučnošću i neumornim radom prevazišla rodne predrasude i nepravde fašizma, izborivši se za priliku da svoja otkrića podari nauci.
Njeno nasleđe, međutim, prevazilazi naučna dostignuća. Čitavog života zalagala se za građansku odgovornost, kulturu i slobodu naučne misli – vrednosti koje ostaju važne i danas.
