Jedan bitan deo samita bile su i preporuke o tome kako da osnažimo sebe i jedni druge u ovim teškim vremenima. Priča Nikoline Đermanović, tinejdžerke iz Novog Sada koja završava srednju školu u Americi kao stipendistkinja Tallulah Falls škole, naterala nas je da se zamislimo. Ova devojka je aktivistkinja koja se na različite načine bavi osnaživanjem mladih, a za svoje ideje i aktivizam na WEF forumu je nagrađena priznanjem za ikonu primer mlade žene koja kreira bolji svet za sve.
8 do ∞
Osam koraka kako da živimo ispunjen život – iz perspektive tinejdžerke
Nama mladima nedostaje životnog iskustva, pa nam svi izazovi deluju još teže i ceo nas svet zbunjuje. Svako od nas ima neki svoj način da se nosi sa svetom, ovo je moj način. Sabrala sam u 8 koraka ono što radim kako bih živela srećnije. Moje putovanje počinje od mene same i onoga što mogu da uradim na sebi.
Zahvalnost
Koliko puta na dan kažemo hvala? Obično hvala. Hvala suncu što je izašlo i zasijalo za mene, hvala mama što si me rodila. Budimo zahvalni na domu u kojem živimo, znanju koje nam je dostpno, koje imamo i koje nam niko nikada ne može oduzeti. Cenimo ono što imamo, znajmo vrednost svega što je naše i budimo zahvalni na tome. Ovo je prvi i najvažniji korak, zato je i najteži mada deluje baš jednostavno.
Carpe diem – prigrli dan
Budimo svesni. Budimo svesni da ono što imamo u ovom trenutku možda nećemo imati u sledećem. Podeliću sa vam jednu od mnogih priča koju mi je pričala moja mama kad sam bila mlađa. Priča je o bratu i sestri u vreme Drugog Svetskog Rata. Nisu imali roditelje i živeli su sami u kući. Jedan dan, dečak je prišao svojoj starijoj sestri i rekao da je izgubio cipelu. Sestra je bila očajna. Vikala je na mlađeg brata i grdila ga je. Nazivala ga je svakakvim imenima. Bila je ljuta. U tom momentu, neko je zakucao na vrata. Devojčica je otvorila. Na vratima su bili vojnici i tražili su od njenog mlađeg brata koji je imao samo sedam godina, da pođe sa njima. Odveli su ga u logor. Sestra je plakala i plakala sve više i više. Ona nije mogla znati da je to bio njen poslednji razgovor sa bratom, poslednje izgovorene reči bratu su bile reči ljutnje upućene tom dečaku koga više nikad neće videti.
To je priča koju svako treba da čuje i nauči nešto vredno iz nje, a to je da će neki razgovor koje vodimo sigurno biti i poslednji sa ljudima koje volimo… poslednji zagrljaj, poljubac, reč i zato mesto da razgovore i rastanke završavamo u ljutnji i besu, završimo ih sa osmehom i u miru.
Hajde da prestanemo samo da postojimo u svetu, hajde da počnemo da ga živimo.
Volite sebe i svoje telo
Trebalo mi je malo više vremena da naučim ovu bitnu lekciju, da pređem ovu lestvicu – da budem zadovoljna i da prihvatim svoje telo takvo kakvo jeste, a baš takvo je savršeno. Ovo je veliki izazov za mnoge moje vršnjakinje i vršnjake, pa i za mnogo starije. Umesto da tražim nesavršenosti, mane, nepravilnosti na svom telu ja ću da mu se zahvalim za sve što sam prošla zahvaljujući njemu. Zahvaliću se svom telu koje se izborilo sa bolestima i bolovima. Naše telo nije skulptura, objekat, statua… Ono je mnogo više od toga. Naše divno telo ima svoju funkciju i besprekorno je ispunjava kad malo bolje razmislimo, zar ne? Leči nas, hrani, neguje, bori se za nas. I ako se na njemu pojavi neka nesavršenost, to je isto u redu.
Žvimo u takvom vremenu, takvom svetu gde je sve nametnuto. Nameće nam se kako da izgledamo, kako da se oblačimo, da pričamo; kako da se izražavamo, šta da volimo, a šta ne i to je veoma naporno. Jedino rešenje je reći ne. Reći ne svemu što nam je nametnuto na socijalnim mrežama, reklamama, TV-u, časopisima i raditi i uživati u onome što mi mislimo da je najbolje za nas. Devojke, ne moramo izgledati kao Victoria’s Secret modeli. Momci, ne morate da izgledate kao Calvin Klein modeli. Koliko god da ovo zvuči kao cliché, svi više čeznemo da ispoljimo ono što je unutar nas, a ne spolja nametnuto od drugih. Zato prihvatite sebe takvim kakvi jeste. Tek tada će vas i drugi prihvatiti. Hajde da zaboravimo šta ljudi misle o nama, o našem izgledu, našim navikama i postupcima. Hajde da živimo. Hajde da radimo ono što nas čini srećnima, ispunjenima.
Mali koraci svaki dan
Radite drugačije ako hoćete drugacije. Ako planirate da počnete da vežbate, počnite sada ne čekajte ponedeljak, kako ljudi uglavnom rade. Počnite sada. Pročitajte prvo poglavlje nove knjige, nacrtajte jedan mali crtež, meditirajte samo par minuta. Samo počnite, jer najteže je početi ali kada počnete teško je zaustaviti se. Za dobar početak ostvarivanja ciljeva bitno je imati dobar plan. Definišite male ciljeve koji vas dovode do ostvarenja većeg cilja. Zapišite plan na papir i kako budete prolazili kroz plan i ispunjavali neke manje zadate ciljeve, prectravajte ih prateći napredak. Verujte mi to je najbolji osećaj na svetu – pobediti sebe i ispuniti cilj koji smo sami sebi zacrtali. To je najteža bitka, ali i najslađa nagrada.
****
Postoje i mnoge stvari koje možemo raditi da unapredimo svet oko sebe i pomognemo drugim ljudima. Evo nekoliko predloga.
Moć je u rečima
Najopasnije oružje u svetu, ono koje izaziva svu mržnju i tugu, koje nesmotreno uništava i poražava sve nas; oružje jače od svih svetskih sila, bombi i armija… to oružje su reči. Ako malo bolje razmislimo reči tako mnogo utiču na nas. I to reči koje sami sebi svesno ili nesvesno kažemo, ili koje nam drugi kažu namerno ili nenamerno. Mi se plašimo reči, mnogih reči. Plašimo se reči odbijanja, tužnih reči, ružnih reči. One nas menjaju, čine srećnim, ispunjenim, depresivnim, bojažljivima, gordim. Da li smo svesni šta izgovaramo svakodnevno? Da li smo svesni koliko to utiče na ljude oko nas, koliko na nas same? Kada vam neki potpuni stranac na ulici kaže da izgledate lepo, kako se osećate? Srećno i zadovoljno ma koliko loš dan imali. Kad neka žena prođe pored vas “neuobičajeno” obučena nemojte prokomentarisati na glas “Jao šta je obukla” jer zamislite kako bi se vi osećali da vam to neko kaže. Ko zna kroz šta svaka osoba prolazi, koja je njihova priča, kroz šta prolazi i sa čime se suočava ta žena ili taj muškarac. Mi to ne znamo, a sudimo. Izgovaramo reči koje bole. Umesto da bole, reči mogu da vole. Volimo rečima.
Reči na čudan način pomažu ljudima, a u isto vreme odmažu. I šta sada da radimo, kako da ih koristimo, šta da kažemo?! Pa jednostavno samo razmislite kako se osećate kada neko vama nešto ružno kaže. Kakav li dan ima osoba kraj nas? Možemo li možda nekom lepom reči da ga učinimo bar malo boljim?
Jednog jutra dok sam čekala autobus za školu jedna baka je sela na klupicu do mene. Počela je da priča. Umesto da stavim slušalice, okrenem glavu, ignorišem je, igram igrice ili prelistavam stare poruke, ja sam je slušala i povremeno se ubacila i dodala ponešto. Zašto bih ćaskala sa nekom nepoznatom bakom na autobuskoj stanici? Većina nas mlađih to ne radi. Nije kul, smara nas, šta bismo uopšte mogli da čujemo?! Ali to je nečija baka. Ta baka možda nema decu, unuke, prijatelje, ljubimca. Ona možda nema kome da ispriča svoj dan pa je izabrala nepoznatu devojku ili dečaka da se požali, pohvali, da podeli deo svog dana ili života. Imam vremena za nju. Vreme je naše, naši su svi ljudi oko nas. Hajde da brinemo jedni o drugima. Hajde da pokažemo svima da ljudskost i pristojnost nisu nestale.
6.Nađite razlog da budete srećni
Pokažite osmeh svetu. Ma koliko da nam se čini da nekad ništa nema smisla, da je uzaludno; ma koliko da se pitamo kako dalje, koliko god da smo tužni ili uznemireni uvek ima razloga za osmeh. Uvek. Budimo srećni što smo živi, što imamo svoj život, svoj dom u kom živimo, vodu za piće, hranu, porodicu, prijatelje, znanje koje nam niko ne može nikad oduzeti. Budimo srećni što imamo sebe. Umesto da očajavamo u krevetu pod pokrivačem, gledajući tužne filmove, ili besciljno skrolujući po mrežama prejedajući se hranom i praznim pričama, hajde da se setimo nečeg lepog, da zamislimo nešto lepo što bi moglo da se desi. Naša kuća je san svakog beskućnika, naš posao svakog nezaposlenog. Šetala sam jedan dan i razmišljala da kupim nove patike. Na pločniku je prosio beskućnik bez stopala. Znala sam priču o tome i baš to mi se i dogodilo. Događa se svima, ali ja sam to primetila. Želim mnogo, ali sam na svemu što imam zahvalna i biram momenat i način da ostvarim svoje želje svesna svega što imam. Budimo srećni na onome što imamo. Uvek ima razloga za sreću, samo treba da otvorimo oči. Treba da otvorimo oči i vidimo na kako predivnom mestu živimo.
-
Pomozite nekome
Mnogo znači kad znamo da nismo sami u nečemu što radimo. Kad vidimo da nekom treba pomoć, pomozimo. Osećaćemo se bolje, ponosnije, korisnije, a osoba kojoj pomognemo biće zahvalna. Ako vidimo da neko ne može da podigne i ponese sve kese, pomozimo mi mlađi bar to možemo. Mi nismo sami na ovom svetu. Potrebni smo jedni drugima. Od momenta kad krenemo da pomažemo nekome, bilo da su to naši roditelji, prijatelji, kolege, komšije, ili stranci iskusićemo istinsko zadovoljstvo. A onda, onda to počnemo da radimo nesvesno, bez ikakvog specijalnog razloga, iz iskrene želje. Tako ljudi počinju da volontiraju. Takvih organizacija ima svugde samo treba malo da se istraži. Jer ipak mi smo zajedno u ovome, ovo je naš svet – svet svih nas. Ako jedni drugima ne pomognemo, ko će nam pomoći? Ako se ne pobrinemo jedni o drugima, ko će? Mi smo jedna velika zajednica. Zamislite koliko bi ovaj svet bio lepši kada bismo jedni o drugima mislili kao o porodici.
-
Ponavljajte svih 7 koraka što više možete svaki dan.
