Svaka bi se devojka na tvom mestu radovala! Tako je Neveni rekla koleginica na poslu i momentalno joj još dublje zasvrdlala po otvorenoj rani. Da, svaka bi se devojka radovala što se udaje, što ima nekog ko je voli, što je dobila priliku da napreduje na poslu… samo, nešto je u njoj bilo šuplje.
Bilo joj je loše od same pomisli, jer – druga bi se na njenom mestu radovala, a gle nje nezahvalnice! Nije to bilo nešto što je tek tako mogla objasniti. Kada bi morala da stavi u jednu rečenicu, onda bi to bilo: svega je previše, a ništa me ne ispunjava!
Kaži šta misliš, al’ se prvo doteraj
Kako to obično biva, u ovakvim joj je situacijama uvek izranjala baba Novka sa nekom mudrom izjavom. Premda nije bila živa skoro deset godina, Nevena bi čula njen glas – kao da je tu. Sad joj je, na raskrsnici Džordža Vašingtona i Takovske, ponovo iskrsla.
Preporučeno
“Vaskrsla se kaže, sine. Šta je bilo? Počelo da preliva? Hoće to kad se pretera.”
“Pošto bele rade?”, Nevena je namerno i naglo prekinula “razgovor” sa pokojnom babom tako što je pitala i te kako živu babu na ulici koliko košta cveće. No, 7 minuta kasnije, kada je već marširala brzim korakom, sa bukeom belih rada pod miškom uz 27. marta – baba Novka je opet progovorila.
“Mora malo da znaš šta hoćeš. A vala i da znaš da kažeš naglas. Muški su to, ne čitaju oni misli!”
“Šta da mu kažem? Da sam u haosu? Da sam cela haos?”
“Ako treba, i to. Al’ se prvo doteraj! Kad te čovek pogleda da kaže: alal vera!”
Nevena se sama sa sobom nasmejala. Stara Novkina izjava, možda i najstarija koju pamti bila je ta o doterivanju. Kako “žensko čeljade” treba da je uvek sebi lepo, pa onda i drugima. Još je bila dete takoreći kad je Novka govorila da se iz kuće ne izlazi neočešljan i neuredan. “Blagi karmin stavi. Ne preteruj”, tako je savetovala u tinejdžerskim danima. Prva kvalitetna pegla za kosu koju je imala bila je poklon od Novke.
“Kako ti je baba moderna, čoveče!”, oduševljavale su se drugarice. A Nevena se šepurila i slušala Novku da treba da se brine o sebi. Slušala sve dosad.
Šta da radiš kad je sve dobro, a ništa nije dobro?
Nije znala gde je pogrešila. Sve je radila po JUS-u, što bi rekla baba. I škola, i fakultet, i momak, i posao. Sve je išlo nekim redom, ali u celom tom redanju reda, kao da se kroz neke nevidljive pukotine prikrao haos. Nešto kao mali haotični povetarac koji joj ne da mira. Tako kao sedi, završila je sve obaveze na poslu, napravila sebi raspored i plan za celu sedmicu i može da odahne – a jedan mali glas unutra kaže: nije ovo dovoljno dobro, a jesi li odgovorila na mejl Svetlani iz HR-a?
Ili još bezrazložnije komešanje u stomaku kad sa Markom ode na večeru i on je predivan i sluša je šta govori i upija je pogledom, a onda odjednom u glavi joj zabubnji: dosadna si mu, vidiš kako se pravi da te sluša, daj ućuti se…
I tako je mic po mic došla dotle – tri meseca pred udaju, na novom radnom mestu sa povišicom, pita se: šta da radiš kad je sve dobro, a ništa nije dobro?
Nije znala koga da pita i to je bilo najstrašnije, jer bi svakom ovo njeno pitanje delovalo kao preterivanje, kao “traženje ‘leba preko pogače”, kao nezahvalnost. A bila je zahvalna, samo nešto je u njoj bilo tužno.
Znaš šta bi ti sad rekla baba Novka?
Ćutala je i u tom ćutanju se smanjivala u sebi. I koliko se ona smanjivala, toliko je njena tuga postajala veća. Pela se uz Ulicu 27. marta, prošla pored svog starog studentskog doma i setila se kako je Novka, ne bila lenja, došla jednom da je poseti. “Da vidim je l’ ti dobro tu, možeš li da učiš, da spavaš?”
Cimerke su bile u šoku – kakva baba! Sa karminom i šeširom, u kompletu, sa umešenom pogačom i cvećem ubranom u bašti – a sve za unuku. Došla autobusom, vozila se malo više od dva sata, ali došla, iako je imala operisan kuk i krivila, iako se jedva u tramvaj popela – došla da je vidi.
Nevena je obožavala tu Novkinu energiju.
“Pa Novka, ime mi novo, pa mora i duša da je nova. Znaš šta je novo? Mlado, sveže, lepo! Tako i ti! Nevena – ne vene! Prosto!”
Nije se slučajno setila tih njenih reči sad.
“Al’ šta ako sam ti neprimetno uvenula?”
Isto popodne je poslala sestri glasovnu poruku i ispričala joj svoje misli.
“Znaš šta bi ti sad rekla baba Novka? ‘Aj ne sviraj, nego osmeh na lice i idi provedi se malo negde!”
“Gde da idem? Spremam svadbu, Marko radi i ja sam na novom položaju, moram sad da zapnem, da se dokažem.”
“Jedan vikend imaš. Smatraj to pred-medenim mesecom! Idite negde, osveži tu glavu malo!”
Neću da bežim od života vikendom
Sestrin predlog joj nije dao mira, jer je toliko ličio na nešto što bi Novka rekla. Ponovo je sela da pregleda svoj omiljeni Travelist online magazin. Znala je da će tamo naći ideju za vikend putovanje. Uvek su je radovali putopisi i predlozi destinacija, samo nikako nije mogla da se osmeli i ode. Ovog puta brže se spakovala nego što je mislila. Marko je odmah prigrlio ideju da malo pobegnu od svega i sve je bilo dobro.
Vozili su se i pevali u autu, pratili su mapu i obilazili vodopade koje je odavno želela da vidi. I onda baš tu, usred prirode koja sve prepoznaje, u tišini za kojom je čeznula, njena je tuga po prvi put izronila kao odgovor, a ne kao pitanje.
“Neću da bežim od života vikendom.”, rekla je.
“Molim, Neni, šta kažeš?”
“Kažem ti da neću da bežim od života vikendom. Osećam se sjajno ovde sada sa tobom, a mesecima se tiho rastapam. Mislila sam da sam nezahvalna, da nešto nije u redu sa mnom, a u stvari… Pa… ja samo želim da živim svakog dana. Da mi je lepo svakog dana. I kad nije lepo, razumeš? Da sam svesna, da znam da mogu da prebrodim. Ne da čekam da se nešto veliko desi. Sve je veliko, u stvari. Razumeš?”
Marko je oduvek bio majstor ćutanja kad treba. Samo ju je zagrlio.
“I znaš šta bi mi sad rekla moja baba Novka?”
“Šta?”
“Alal vera, mala!”
