Kreme i svoje proizvode predstavila mi je na francuskom, a intervju za Priče sa dušom uradili smo na srpskom jeziku. Perfektno ga je naučila i svakodnevno ga govori sa članovima porodice (kao i maternji arapski) a u našu zemlju se zbog ljubavi prema svom suprugu doselila pre 18 godina.
Gospođu Šaibiju Bujdo Nikolić (Chaibia Bouydo Nikolić) prvi put sam video na štandu Kraljevine Maroko na Danima Afrike u Muzeju afričke umetnosti. Izlagala je svoje proizvode, ispričala mi je da je imala i prodavnicu na Banjici, koju je zbog toga jer naš narod slabo poznaje tradiciju Maroka i tamošnje proizvode, a samim tim i zbog nerentabilnosti, morala da zatvori. Ispostavilo se i da smo komšije.
U stanu na Miljakovcu, uz marokanski čaj i slatke specijalitete nedavno mi je ispričala svoju Priču sa dušom.
– Ja se bavim prevođenjem, to je moja profesija, a hobi mi je pravljenje kozmetičkih proizvoda. Za to zadovoljstvo uglavnom nađem vremena uveče, kad se vratim sa posla.
Sve sastojke nabavlja u Maroku i, kako kaže, svi su prirodni. Dok stvara, ponekad joj pomaže ćerka, ali u većini slučajeva ipak radi sama.
Žade, kako je od milošte zovu prijatelji i porodica kaže da su najtraženije maske za lice, a da od sastojaka najviše koristi: glinu, vodu narandžinog cveta, arganovo ulje, bademovo ulje i ružinu vodu. Mušterije najčešće traže sapun za piling tela (crni sapun) koji se jednom nedeljno koristi u hamamu kako bi se mrtva koža odstranila i prodisala.
– Maske su dobre za lice zato što ga osvežavaju, a mogu da se koriste protiv bora i za zatezanje lica – kaže Žade.
Ispričala mi je i nekoliko detalja iz svog života u otadžbini, u Maroku.
– Ja sam rođena u Kazablanki i tamo sam odrasla. Cela moja porodica živi u tom divnom gradu. Naše poreklo je berbersko. Sve ovo što radim sa kozmetikom, radim da bih sačuvala i vratila staru tradiciju Maroka, koju mi je prenela moja pokojna majka. Od nje sam sve ovo naučila.
Njeni kupci su Beograđanke i Beograđani raznih profesija: domaćice, doktori, profesori, studenti.Osim maski za lice, oni obožavaju i marokanske začine.
Žade mi priča da u Srbiji najviše voli prirodu, toplinu ljudi za vreme praznika i običaje, a iz Maroka joj nedostaju rodbina i praznična okupljanja.
U ovu severnu afričku zemlju odlazi sa mužem i ćerkom svake druge godine, a u Srbiji čuva svoju tradiciju: marokansku užinu, čaj, baghrir. Za Bajram prijateljicama i dragim ljudima sprema tradicionalnu večeru. Upravo baghrir, čuvene marokanske palačinke napravila mi je sa svojom sestrom prilikom moje posete. Probao sam ih sa puterom i medom, uz marokanski čaj, naravno.
