Šta je, neće da hoda? Nemoj da ga nosiš, otpašće ti kičma!
Prva stvar koju mi je sestra rekla kad mi je dala bebu u porodilištu bila je: „Nemoj da je uzimaš čim zaplače. Evo, poljuljaj je malo u krevecu! U suprotnom ćeš je non stop nositi.“ Izdržala sam celih 17 sekundi njenog mačećeg plača tog dana. Bila je tako mala i mekana da i nisam želela ništa drugo nego da je držim.
Prvo dete smo navikli na ruke
Ono što sam ja započela u porodilištu svim snagama su produžili tata, bake i deke kod kuće. Kalina, prvenče mamino, bila je kao štafeta! Iz ruke u ruke. Toliko često i dugo je bila u našim rukama da se samostalno lenjo okrenula sama na stomak tek u petom mesecu! Bila je mirna i meka poput pamuka. „Dođi kod mame, dođi, tajino, dođi kod bakice, dođi, dedina medenice“ – pa pružimo ruke da je uzmemo. Deda je umeo da je uspava u rukama i da je blago ljuljuška kad se uspava – kaže, da se ne probudi. To je otvaralo neka nova noćna poglavlja i ljuljanja Žmuu i meni, pa smo se danju ljutili na odrasle, a noću pevušili i režali.
Kad je dovoljno porasla za nosiljku, nosile smo se svuda po gradu. Volela sam blizinu njenog lica, miris njene travko – čupavko kosice. Kad god je htela (a htela je) vozili smo se i kolicima, ali je na meni, nošena, uvek bila zadovoljnija. A onda sam malo posle njenog prvog rođendana ponovo ostala trudna.
Drugo dete nećemo da navikavamo na ruke!
Žmu je bio ozbiljan i rešen: drugo dete nećemo da nosamo po kući.
– Kako misliš, nećemo? – pitala sam.
– Kaži mi, kad ostaneš sama kod kuće sa njih dvoje, izrašće ti novi par ruku?
Bio je u pravu. S Kalinom u naručju sam umela da kuvam mleko, dečje obroke, da prostirem veš, pišem. Do savršenstva sam se izveštila u obavljanju različitih radnji – jednom rukom. Kada se Lazar rodio, došao je u tu drugu ruku. Često sam ih dremljive i sanjive nosila oboje: njega u levoj, nju u desnoj ruci i na boku.
On je mnogo više bio slobodan na podu nego u našim rukama. Ipak, nosili smo se da se umirimo, da se uspavamo, da se poigramo. Nekad bi se tako i uspavljivali, igrali, ali to nije bilo rešenje za izlaske.
Kako ćeš s njima napolje?
Dok je Lazar bio manji, vozili smo se u duplim kolicima. On pozadi, ona napred. Kad im dosadi – zamene mesta. Onda je Kalina počela da traži da hoda od kuće (iako se to uvek završavalo njenim umorom i pruženim rukama – da je nosim uzbrdo u povratku iz šetnje). Tada bih izvlačila Lazara iz kolica u nosiljku, pa nju smeštala u kolica i tako ih gurala/vozila/nosila oboje. U jednom trenutku, pre njegovog prvog rođendana uveče bi mi toliko trnule ruke da nisam mogla ništa u njima držati, a da mi ne ispadne. Prestala sam da ga nosim. Onda smo ušli u eru Kalininog pešačenja i Lazine nazovi-vožnje. On nije voleo toliko da se vozi, ona je baš volela kad se umori da uskoči u kolica. Tako sam provela dva meseca žonglirajući: u jednoj ruci jedno dete, za drugu drugo, kolica u treću… pa uzbrdo!
Kad bi me neko sreo tad s pitanjem: „Što ga ne staviš u kolica?“, odgovarala bih zadihano i kratko kako neće. Onog trenutka kad sam se drsko okrenula poznanici i rekla: „Zašto bih šetala i nosila dvoje dece i vozila prazna kolica dobrovoljno?“, shvatila sam da moram naći bolje rešenje.
Pomisao da odustanem od naših šetnjica, od igrališta i kokica nije dolazila u obzir. A taj drugi par ruku nikako da mi izraste!
Ponovo se nosimo!
Kao i uvek kad sam mnogo prerazmišljavala o tome kako pravilno postupiti, našla sam rešenje na Čarapicama. Nosiću Lazara ponovo! Sada kada je dovoljno veliki za toddler nosiljku i nošenje na leđima – nikle su mi ruke. Za Kalinu, za kokice, za novčanik, torbu, za maženje i dodir. Sve možemo!
– Ja sam pobornik nošenja dece.
– Šta znači to pobornik? Voliš da nosiš svoju decu ili nosiš dok ti kičma ne otpadne?
Stvarno volim da nosim svoju decu. Njihovo disanje, njihovu blizinu i radoznalost kojom posmatraju svet iz te perspektive. Najviše volim zbog toga što znam da će ti dani uskoro proći. Da prvi dani njihovog detinjstva odlaze nepovratno. Kalina je već curica i ne da da se nosi. Nosim je samo od kreveta do krevetića kad se uspava. „Ja sam velika.“ Sve mi se čini da će ove jeseni i Lazar progovoriti i to baš te reči. „Nemoj, ja sam veliki!“
Valjda zato gutam knedlu kad mi kažu: „Nemoj da ih nosiš, otpašće ti kičma!“
Bolje kičma nego duša!
