Na ovogodišnjem Venecijanskom filmskom festivalu nije se najviše pričalo o glamuru crvenog tepiha, već o pitanju koje deli publiku i kritiku: da li je novi film Džulije Roberts After the Hunt provokativno remek-delo ili opasan korak unazad za žene posle #MeToo pokreta?
Film koji se našao na našoj listi 15 najiščekivanijih filmova do kraja 2025, u režiji Luke Guadagnina, prikazuje Almu, profesorku filozofije na Jejlu (Roberts), koja se nađe između svoje najbolje studentkinje (Ayo Edebiri) i kolege, prijatelja i rivala (Andrew Garfield), optuženog za seksualno uznemiravanje. Problem je u tome što ni optužba ni odbrana nisu predstavljene kao u potpunosti kredibilne. Ta svesno negovana neizvesnost je ono što je pokrenulo lavinu reakcija.
Džulija Roberts: „Pokrećemo razgovor, to je poenta“
Na konferenciji za novinare na Filmskom festivalu u Veneciji, Roberts je pokušala da odbrani film. Kada ju je novinarka pitala da li scenario nehotice podriva ideju „verujte ženama“, Roberts je nasmejano odgovorila:
„Ne da bih bila neprijatna, jer to nije u mojoj prirodi, ali ono što volim u onome što ste rekli jeste to da film ‘oživljava stare rasprave’. Mislim da ne oživljava samo raspravu o tome da li žene stoje jedna uz drugu ili ne. Ovde se oživljava mnogo starih rasprava koje podstiču razgovor.“
U njenoj logici, cilj filma je da publiku izvede iz zone komfora. „Najbolji deo vašeg pitanja je to što ste svi izašli iz bioskopa pričajući o filmu. Upravo to smo želeli. Shvatite u šta verujete najjače jer smo vas uzdrmali. Dakle, nema na čemu“, dodala je sa ironijom.
Kasnije je insistirala da film nema nameru da zauzima stav, već da „prikaže ljude u trenutku“. „Mi ne dajemo izjave; mi prikazujemo ove ljude u ovom trenutku,“ rekla je, ponavljajući da ono što najviše ceni jeste „umetnost razgovora“, za koju smatra da je nestala iz savremenog društva.
Ali šta ako „razgovor“ znači relativizaciju?
Problem je u tome što deo publike i kritike ne veruje da je ovo „nevin razgovor“. After the Hunt, sa estetikom koja u uvodnim špicama otvoreno citira Vudija Alena, mnogi doživljavaju kao svesno podmetanje klackalice ispod tekovina #MeToo pokreta. Ako je poruka filma da žene ponekad lažu, onda to nije umetnička provokacija, već povratak na retoriku koja je decenijama služila da ućutka žrtve.
Zato se društvene mreže i feministički portali već danima bave Roberts: zašto baš ona, zvezda koja je u Erin Brockovich utelovila ženu koja se bori protiv sistema, sada glumi junakinju koja sumnja u svoju studentkinju i koleginicu?
Kritike: od hvalospeva do optužbi za zastarelost
Kritičarski pejzaž posle premijere izgleda kao ratna mapa. Robbie Collin u The Telegraphu piše da je Roberts „isporučila najbolju ulogu u poslednjih deset godina“ i da je „ovo tip uloge koja vodi direktno ka Oskaru“. The Times ide istim putem, naziva njen nastup „monumentalnim“ i predviđa da će dominirati sezonom nagrada.
Ali to su usamljeni glasovi u moru skeptičnih. Screen Daily upozorava da film „stavlja sebe i svoj senzacionalizam ispred svake stvarne diskusije o složenim pitanjima“, a kritičarka Nikki Baughan dodaje: „Iako možda želi da započne raspravu, stav koji zauzima u vezi sa svojim porukama je uznemirujući.“
The Hollywood Reporter je još direktniji. David Rooney piše da se film „ponaša kao da je otkrivanje moralne ambivalentnosti nešto novo, ali zapravo deluje zastarelo, vrlo pre pet godina, i samim tim je više kazna nego uživanje za publiku“.
IndieWire dodaje da Guadagnino, iako „jedan od najboljih reditelja današnjice“, nije otišao dovoljno daleko. Ryan Lattanzio piše: „Film teži ka moralnoj ambivalentnosti, ali se završava zapanjujuće moralno jasan.“ Umesto višeslojnog dela koje tera publiku da preispituje svoje stavove, dobili smo, kaže on, film koji se zapravo vrlo jasno svrstava, ali na pogrešnu stranu.
The Guardian naziva film „zbrkanim, prenatrpanim i konfuznim“, a Peter Bradshaw piše da se očajnički trudi da bude Tár Todda Fielda, ali „završava kao haotična, preopterećena drama bez jasnoće“. Posebno mu smeta Robertsina scena u kojoj verbalno „razbija“ studentkinju, koja bi, kaže, trebalo da bude monumentalna, ali deluje bledunjavo u poređenju s Kejt Blančet.
Šire implikacije: šta nam govori reakcija na film After The Hunt
Ova debata pokazuje koliko je pop-kulturni prostor danas fragmentiran. S jedne strane, postoji publika koja traži umetnost koja ne nudi lake odgovore, i koja vidi vrednost u tome da film izaziva osećaj nelagodnosti. S druge, feministički glasovi s pravom upozoravaju da umetnička ambivalentnost u ovom slučaju ne znači hrabrost, već recikliranje argumenata koji su već dokazano služili da obesnaže iskustva žena.
Roberts poručuje: „Ako ovaj film učini bilo šta, to je da natera ljude da pričaju jedni s drugima, i to je najuzbudljivija stvar koju smo mogli da postignemo.“ Ali mnogi bi odgovorili: razgovor je vredan samo ako ne počinje od premisa koje potkopavaju poverenje u žrtve.
U konačnici, After the Hunt je već ispunio svoj zadatak: pretvorio je Veneciju u forum na kojem se preispituje odnos umetnosti i politike, feminizma i popularne kulture. Sam film možda neće doživeti ni box office ni kritički trijumf, ali će sigurno ući u istoriju kao još jedno podsećanje da u eri posle #MeToo ni jedan narativ o seksualnom nasilju više ne može biti „neutralan“.
A Džulija Roberts? Ona ostaje monumentalna, kontradiktorna figura u centru oluje, glumica koja je postala feministička ikona zahvaljujući ulozi Erin Brockovich, a danas se suočava s pitanjem: šta znači kada umetnost iznova otvara „stare rasprave“ koje smo mislili da smo već prevazišli?
