Kada biste morali da izaberete jednu rečenicu koja najbolje oslikava raskoš i otuđenost francuske monarhije, verovatno bi to bila: „Neka jedu kolače.“ Kratka je, upečatljiva i nosi dozu okrutnosti koja se lako pamti. Ipak, koliko god bila poznata, velika je verovatnoća da Marija Antoaneta to nikada nije izgovorila.
Pa šta je zapravo rekla u vreme haosa Francuske revolucije? Odgovor je daleko manje dramatičan nego što se vekovima verovalo.
Krajem 18. veka Francuska se nalazila u ozbiljnoj krizi. Hleb, koji je bio osnovna namirnica, bio je sve teže dostupan, cene su rasle, a nezadovoljstvo među stanovništvom je ključalo. Monarhija, na čelu sa kraljem Lujem XVI i kraljicom Marijom Antoanetom, koja je živela u raskošnom Versaju, postala je lak cilj javnog gneva. Posebno je kraljica bila na udaru kritika, jer je u očima naroda predstavljala simbol luksuza i rasipništva, ali i jedan od okidača revolucionarnog nezadovoljstva.
Kako su nemiri rasli tokom 1789. godine, priče o njenoj navodnoj ravnodušnosti širile su se neverovatnom brzinom. U društvu u kojem su mnogi jedva dolazili do hrane, ideja da kraljica nonšalantno ignoriše glad delovala je kao ulje na vatru.
Prema legendi, neko je kraljici preneo da narod nema hleba. Njen navodni odgovor bio je: „Neka jedu kolače.“ Rečenica je jednostavna, zvuči uverljivo i surovo, ali istoričari nemaju nijedan dokaz da je ikada izgovorena. Još zanimljivije, takva izjava se ne pojavljuje u revolucionarnim pamfletima ili novinama tog vremena, gde bi se svakako našla da je zaista postojala.
Rečenica koja se najčešće dovodi u vezu s Marijom Antoanetom zapravo glasi na francuskom: „Qu'ils mangent de la brioche“, što bi se prevelo kao „Neka jedu brioche“. Reč je o bogatom, masnom pecivu koje je i tada bilo luksuz u odnosu na običan hleb.
Međutim, ni ova verzija verovatno ne potiče od nje. Izraz se pojavljuje decenijama ranije u delu filozofa Žan-Žaka Rusoa, gde se neodređeno pripisuje „jednoj velikoj princezi“. U trenutku kada je taj tekst objavljen, Marija Antoaneta je još bila dete, što gotovo sigurno isključuje mogućnost da je ona izvor te izjave.
Priča o „kolačima“ uklapa se u dugu tradiciju anegdota o otuđenim elitama. Slične priče postojale su širom Evrope i često su služile da pokažu koliko su aristokrate udaljene od svakodnevnih problema običnih ljudi. Vremenom, kako je negativno mišljenje o kraljici raslo, ova rečenica je prirodno „prilepljena“ uz njeno ime.
Marija Antoaneta, dakle, nije izgovorila čuvenu rečenicu pred gladnim narodom. Ne postoje čvrsti dokazi da je rekla bilo šta slično. Ono što je ostalo jeste mit i podsetnik da istoriju ne oblikuju samo činjenice, već i glasine, ponavljanje i način na koji se priče prenose.
Ponekad se poznate rečenice pamte ne zato što su istinite, već zato što zvuče kao da bi mogle biti. A ova je, očigledno, bila previše dobra da bi bila zaboravljena.
