Kad dete uđe u tinejdžerske godine, roditelji su retko spremni na ono što ih tamo čeka. Ma koliko da su ih upozoravali. Promene raspoloženja, bunt, prevrtanje očima, sve su im to već najavili neki koji su pre njih odgajali deci. Ali, ono što im niko ne govori je – kakva je zapravo ljubav potrebna tinejdžeru koji gotovo direktno šalje poruku da mu ne treba baš nikakva?
Do juče su trčali da vas zagrle, nikad nisu odbijali poljubac i nežnost. Preko noći su počeli da sve to izbegavaju. Dete koje je do juče trčalo da ispriča svaku sitnicu, sada zalupi vratima i ne progovori satima, a svaki pokušaj približavanja dočekuje kao upad. Skoro svaki roditelj tinejdžera, kad progovori o tome, kaže istu rečenicu, samo drugim rečima: „Kao da me više ne podnosi.“ Tu rečenicu obično prati osećaj poraza – roditelj polako počinje da veruje da je njegovo prisustvo suvišno, da je vreme da se povuče i „da mu ostavi prostora“. I baš tu, u tom trenutku povlačenja, dešava se najveći nesporazum tinejdžerskog doba.
Bunt tinejdžera gotovo nikada nije poruka „ostavi me samog, ponašaj se kao da nisam tu“. To je, mnogo češće, neuvežban i nezgrapan pokušaj da se kaže nešto mnogo komplikovanije: „Ne znam šta mi se dešava, uplašen sam koliko sam se promenio, a ne umem to da ti objasnim, pa vičem.“
Mozak u adolescenciji prolazi kroz jedan od najintenzivnijih perioda prestrojavanja u čitavom životu – limbički sistem, zadužen za emocije, sazreva mnogo brže od prefrontalnog korteksa, koji bi trebalo da te emocije kontroliše i imenuje. Rezultat je dete koje oseća ogromne stvari, a nema još razvijen aparat da ih uredno saopšti. Bes je, jednostavno, lakši za izraz od straha, stida ili tuge. Lupanje vratima je, paradoksalno, često najbliže što će vam to dete tog dana prići.
Šta se zapravo krije iza „ostavi me na miru“
Kada vam tinejdžer kaže ne vredi da s vama razgovara jer ga ne razumete, najčešće vas zapravo testira. Proverava da li ćete ostati u sobi i posle te rečenice. To je test, ne poziv na povlačenje. Dete koje je u sukobu s vršnjacima, koje se prvi put suočava sa neuzvraćenom simpatijom, koje oseća da ne pripada nijednoj grupi u razredu – to dete neće reći „uplašen sam, bojim se da me niko ne voli“, pa umesto toga baci ranac na pod i kaže da mu je škola glupa, a vi smarate.
Isto tako, ćutanje za stolom nije uvek znak da dete nema šta da vam kaže. Često je znak da nosi nešto što se stidi da imenuje – neuspeh na testu koji doživljava kao ličnu propast, sliku tela sa kojom se ne miri, prvi susret sa alkoholom na žurci, osećaj da razočarava. Roditelj koji to ćutanje protumači kao znak nezainteresovanosti i odgovori istom merom – povuče se, prestane da pita jer „ne želi da gnjavi“ – zapravo detetu šalje potvrdu njegovog najvećeg straha: da je zaista sâmo u onome što oseća.
A šta im STVARNO treba
Ono što tinejdžerima treba nije manje roditeljskog prisustva, nego drugačije prisustvo – tiše, strpljivije, manje usmereno na kontrolu, a više na dostupnost. Razlika je suptilna, ali presudna. Malo dete se smiruje kada ga zagrlite i pokažete mu da ste ga čuli. Tinejdžeru treba da mu neko sedi pored kreveta i ne traži ništa zauzvrat, ni razgovor, ni objašnjenje, ni obećanje da će sledeći put biti bolje.
To u praksi znači nekoliko sasvim konkretnih stvari. Kada dete zalupi vrata, dobra reakcija nije da se pokuca odmah i zatraži razgovor, ali nije ni da se ostavi sam ceo dan. Dovoljno je proći kroz hodnik pola sata kasnije i reći, bez pitanja i bez zahteva: „Ovde sam ako ti zatreba nešto, ćutaćemo zajedno ako hoćeš.“ Ta rečenica ne traži odgovor, samo potvrđuje da vrata koja su zalupljena s njihove strane nisu i zaista zatvorena.
Kada tinejdžer kaže nešto surovo – „mrzim te“, „ti ništa ne razumeš“, „da me bar TI nisi rodila“ – najteže je, a najvažnije, ne uzvratiti istom oštrinom niti se povući uvređeno. Dovoljno je reći: „Vidim da si besan/besna, i to je u redu, ali neću otići.“ Deca u besu često testiraju baš to – da li postoji granica posle koje će ih roditelj napustiti. Kada ta granica ne postoji, bes obično brže prođe nego kada se na njega odgovori istom merom.
Kada dete izgleda tužno, a odbija da kaže zašto, korisnije je ponuditi paralelnu aktivnost nego direktno pitanje. Vožnja automobilom, pranje sudova zajedno, šetnja psa – tinejdžeri se mnogo lakše otvaraju kada ne moraju da gledaju roditelja u oči i kada razgovor nije jedini cilj tog trenutka. Nebrojeno puta se pokazalo da su najvažnija priznanja izgovorena baš tako – u autu, na putu ka treningu, a ne za kuhinjskim stolom u zakazanom „ozbiljnom razgovoru“.
Ono što roditelji najčešće propuste
Roditelji često misle da je njihov zadatak u ovom periodu da nauče dete da bude samostalno, pa se namerno povlače, verujući da tako grade nezavisnost. Istraživanja o razvoju adolescenata, međutim, dosledno pokazuju suprotno – deca koja u tinejdžerskim godinama imaju siguran, dostupan odnos sa bar jednim roditeljem, lakše prolaze kroz separaciju, a ne teže.
Sigurna baza nije prepreka nezavisnosti, ona je njen preduslov. Tinejdžer koji zna da može da se vrati, doslovno i emotivno, mnogo je slobodniji da ode dalje – u novo drugarstvo, u novu ljubav, u sopstvene greške – jer zna da postoji mesto na koje će sleteti ako padne.
Bunt, ćutanje, zalupljena vrata, oštre reči za stolom – sve to jeste jezik, samo iskrivljen, iskidan, ponekad bolno neprijatan. Zadatak roditelja u tim godinama nije da taj jezik ućutka, nego da nauči da ga čita. I da ostane u sobi, čak i kada dete najglasnije traži da izađe.
