Postoji nešto ironično u tome što generacija koja je odrasla uz internet, društvene mreže, priču o ličnim slobodama, različitostima i pravu svakoga da bude ono što jeste sada pokazuje neke od najtradicionalnijih stavova kada se zatvore vrata spavaće sobe.
Šta se dogodi kada mladi muškarac koji je navikao da mu se govori da je sve moguće, da treba da bude svoj, da se zauzme za sebe i da nikome ne dozvoli da mu određuje život – upozna ženu koja isto tako zna šta želi?
Odjednom sloboda postaje problem.
Ne njegova. Njena.
Novo globalno istraživanje Ipsosa i Global Institute for Women's Leadership pri King's College London, sprovedeno na oko 23.000 ljudi u 29 zemalja, pokazalo je nešto što je mnoge iznenadilo: muškarci generacije Z imaju izraženije tradicionalne stavove o odnosima muškaraca i žena nego muškarci generacija koje su odrasle mnogo pre TikToka, Instagrama i beskrajnih rasprava o rodnoj ravnopravnosti.
I nije reč o nijansama.
Trećina muškaraca generacije Z, odnosno 31 odsto, slaže se sa tvrdnjom da žena treba da bude poslušna mužu. Još više njih, 33 odsto, smatra da muž treba da ima poslednju reč kada se donose važne odluke u domu. Kod muškaraca bejbi-bum generacije, rođenih između 1946. i 1964, ti procenti su bili 13 i 17 odsto. Dakle, ono što smo očekivali da će sa svakom novom generacijom nestajati, izgleda da se negde usput vratilo kroz glavna vrata.
I to je možda najzanimljiviji deo cele priče.
Jer nekada smo mislili da će konzervativizam nestajati zajedno sa starim generacijama. Da će mladi ljudi biti otvoreniji, tolerantniji i spremniji da preispituju ono što su im roditelji i bake i deke govorili o tome šta je “muško”, a šta “žensko”.
A onda dobijemo generaciju koja zna da naruči hranu preko aplikacije za 30 sekundi, da zaradi novac preko interneta, da živi bez telefonskog imenika, da radi iz bilo kog dela sveta, ali deo njenih muškaraca i dalje misli da bi žena trebalo da pita muža za mišljenje.
Tehnologija je očigledno napredovala brže od nekih stavova. Još je zanimljivije to što se ne završava sve na poslušnosti.
Četvrtina muškaraca generacije Z smatra da žena ne bi trebalo da deluje “previše nezavisno ili samostalno”. Njih 21 odsto smatra da “prava žena” nikada ne bi trebalo prva da inicira seks. A isti procenat misli da su muškarci koji učestvuju u brizi o deci manje muževni od onih koji to ne rade.
Dakle, žena ne sme da bude previše nezavisna, ne bi trebalo previše da preuzima inicijativu, a muškarac ne bi trebalo previše da preuzima brigu o sopstvenom detetu.
Pa kakva onda treba da bude ta idealna žena?
Dovoljno uspešna da bude poželjna, ali ne toliko nezavisna da ugrozi muški ego.
Dovoljno obrazovana da može da razgovara s njim, ali ne toliko samostalna da mu ne bude potrebna.
Dovoljno seksi da ga privlači, ali ne toliko slobodna da sama odlučuje kada želi seks.
Dovoljno dobra majka da sve funkcioniše, ali uz muškarca koji će, ako istraživanje govori istinu, ipak želeti poslednju reč.
Zvuči kao oglas za posao s beskonačnim brojem uslova, samo što se ovde ne traži zaposleni. Traži se žena.
A onda dolazimo do možda najveće kontradikcije.
Muškarci generacije Z nisu nužno protiv uspešnih žena. Naprotiv, 41 odsto njih smatra da su žene s uspešnom karijerom privlačnije muškarcima, što je više nego kod bejbi-bumera.
Drugim rečima: budi uspešna – ali ne zaboravljaj ko je gazda.
Zarađuj svoj novac – ali ne budi previše samostalna.
Imaj karijeru – ali u vezi prihvati da muškarac ima poslednju reč.
Budi moderna – ali samo dok tvoja modernost ne zadire u njegovu tradicionalnu predstavu o moći.
To je kontradikcija koju ne treba ignorisati.
Jer, problem nije u tome što neko želi tradicionalnu vezu. Ako dvoje odraslih ljudi dobrovoljno žele odnos u kojem će jedno voditi domaćinstvo, drugo karijeru, ili će muškarac donositi većinu odluka, to je njihova stvar. Sloboda podrazumeva i pravo da izaberemo tradicionalan život.
Problem nastaje kada se lični izbor pretvori u pravilo za sve žene. Kada “ja želim takvu partnerku” postane “žena treba da bude takva”. Tu više ne govorimo o ukusu. Govorimo o kontroli.
Jer poslušnost nije isto što i poštovanje. Brak nije vojna jedinica. Partner nije nadređeni.
A ljubav nije hijerarhija u kojoj jedna osoba dobija poslednju reč zato što je rođena kao muškarac.
Možda je zato najalarmantniji podatak onaj koji govori da 59 odsto muškaraca generacije Z smatra da se od muškaraca očekuje da rade previše kako bi podržali ravnopravnost polova. Kod muškaraca bejbi-bum generacije taj procenat je 45 odsto.
Tu se vidi još jedna velika promena.
Deo mladih muškaraca očigledno ne doživljava ravnopravnost kao zajednički dobitak, već kao nešto što im je oduzelo deo privilegija.
Ako žena može da zarađuje koliko i muškarac – gde je njegova posebnost?
Ako žena može sama da ode na put – da li joj je on uopšte potreban?
Ako ona može da odluči da neće imati decu – ko onda određuje šta je “prava žena”?
Ako žena može da kaže “ne” bez objašnjenja – gde je njegova kontrola?
Ako otac promeni pelene, kuva ručak i ostane kod kuće sa detetom – da li je manje muškarac?
Odgovor na sva ova pitanja trebalo bi da bude jednostavan: ne.
Muškost nije sposobnost da nekome narediš. Muškost nije poslednja reč. Muškost nije kontrola ženskog tela.
I, sasvim sigurno, muškost ne nestaje zato što si promenio pelene sopstvenom detetu.
Zapravo, možda bi generacija Z mogla da bude generacija koja konačno razume da ravnopravnost ne znači da muškarac gubi, već da oboje dobijaju mogućnost da budu ljudi bez unapred napisanih uloga.
Ali tu dolazimo do još jedne važne stvari: ne treba od ovog istraživanja praviti priču da su “svi muškarci generacije Z seksisti”. To bi bilo jednako površno kao i ignorisati rezultate. Podaci govore o procentima, razlikama između generacija i trendovima – ne o svakom pojedincu.
I upravo zato je rezultat toliko zanimljiv.
Jer nije problem jedan mladić koji kaže da voli tradicionalnu vezu. Problem je kada čitava grupa mladih muškaraca počinje da pokazuje veće prihvatanje ideje da je tradicionalna hijerarhija između muškarca i žene poželjna.
Ako već želimo tradicionalni model, onda treba biti dosledan. Ako je muškarac glava porodice, onda neka bude i čovek koji nosi teret porodice.
Ako žena treba da bude poslušna, onda neka muškarac bude spreman da preuzme odgovornost za odluke koje donosi. Ako želi da bude zaštitnik, neka bude i partner kada je teško.
Ako očekuje da žena ostane kod kuće i brine o deci, neka ne očekuje istovremeno da ona finansijski doprinosi kao da vodi punu karijeru.
Ne može se uzeti samo ono što je udobno iz tradicionalnog modela, a odbaciti sve ono što je zahtevno.
Možda generacija Z nije pronašla način da vrati tradicionalne rodne uloge. Možda samo još nije naučila kako da bude ravnopravna sa ženom koja više ne traži dozvolu.
