Magazin za nju. I njega. Ali on čita krišom.
Nedavno me je koleginica pitala zašto svog bivšeg partnera ne zovem „bivšim mužem“, ili ga ne spominjem po imenu.
Nemamo poverenja u današnju decu – to je loše.
Alarm je zazvonio i probudio me konačno. Otežalih očiju gledam na sat: 8:30. Pijem kafu i palim prvu jutarnju cigaretu. Nikad nisam bila sretnija što sam na javi nego ovog jutra.
‘Znam da roditelji rade odličan posao kada im dijete dolazi jer ima određene probleme. To znači da si osigurala sigurnu luku u koju dijete dolazi kad mu treba pomoć’, objašnjava psihologinja Nadene van der Linden.
Pre nekoliko dana sam odstajala par sati u redu u čekaonici jedne od naših cenjenih ustanova da bih predala nebitnu dokumentaciju na osnovu koje će mi izdati bitan dokument.
Ovu rečenicu parovi koji su uključeni u proces medicinski potpomognute oplodnje itekako dobro razumiju.
Vjerovatno ste primijetili da dugo nisam pisala na blogu. Kada su svi očekivali da ću iskoristiti i loš publicitet koji mi je otac mog sina priredio u medijima, ja sam se povukla i ušutila.
Razmišljam odakle da počnem, gdje je početak i kraj ovoj agoniji koja traje tri duge godine, tri teške godine.
Dijeljenje starateljstva sa bivšim partnerom može biti poprilično teško.
Ne mogu ti ništa, misliće na putu do kuće. Odavno ti ne mogu ništa. I zato sad nemam kud. Gde sam to pogrešila?
