Nakon teksta o izjavi modne blogerke Zorane Jovanović, koji sam napisala zapanjena onim što je izjavila. naletela sam na još nekoliko komentara koji su me jednako zapanjili, a koji su se mahom vrteli oko toga da je “žena ženi najveći vuk”.
Ja volim da nosim štikle.
I volim da idem kod frizera, kada mogu.
Sve počinje od pojedinca.
Onog što krade firmu za koju radi.
Onog što neće da te pregleda jer nije tvoj izabrani lekar.
Nemam šta pametno da kažem.
Koliko je brakova stradalo..
Razmišljala sam kojim imenima bi me nazvali ako bih nekada odlučila da se razvedem.
Ponosna sam na sebe, jer sam danas jednom čoveku ovo rekla. Tačnije, prvo je on rekao:
Pitam muža jel ima sto dinara. Kaže nema ništa, sad će do bankomata.
„Ako ti treba za kafu za poneti…“, nastavlja.
„Treba mi za ružu za poneti“, prekidam ga.
Ranije, dok sam bila klinka, kada bih videla neku opako zanosnu i zgodnu devojku i nekog zdepastog hobita kraj nje, uglavnom bih pomislila „ovaj zna radnju“ ili „pun je ko oko“. Trećeg bilo nije. Dobro, bilo je tu i šale,…
Čujem ljude.
Čujem ih kako često za nekoga kažu: „Taj je uspeo u životu“.
