Oduvek sam se pitala na osnovu kojih kriterijuma donose tako ozbiljne zaključke. Uspeti u životu nije mala stvar, to je ogromna stvar, ako gledaš na uspeh onako kako ja gledam na njega.
Čujem ljude.
Često ravnaju uspeh sa materijalnim, opipljivim stvarima i nekim ukorenjenim shvatanjima po kojima je dobar brak isključivo udaja za prebogatog partnera, dobar posao isključivo onaj sa visokom zaradom… Sve drugačije od toga za njih nije uspeh. Jer nije vidljiv, ne može se opipati, ni namirisati.
Sećam se nekih prošlih dana, kada su mi ljudi često govorili „bokte, ti si dobro uspela, diplomirala si, radiš, zarađuješ, dobar muž, sređena gajba, auto vam malo drndav, al ga bar imate“. A ja? Ja sam se raspadala. Toliko da sam mogla da vidim delove sebe kako lete po sobi, a ja bez želje da ih pokupim i vratim na mesto. Jednostavno nije štimalo. Ni posao, ni diploma, ni novac, ni šopinzi nisu mogli da pomognu na duže staze. Malo razblaže, ali ne izleče nemir.
Od tada, ne možete me čuti da za nekoga tek tako kažem „On je uspešan“. To nije zaključak koji se donosi tako lako. Morala bih najpre da provedem neko vreme sa njim, da probam da otkrijem jel unutar njega sve na mestima gde bi trebalo da bude.
Odavno uspeh ne merim isključivo novcima, visokim kućama, skupim autima. Nešto drugo bitnije je. Zapravo, menja se od čoveka do čoveka. Ali, suština je ista.
Nedavno sam bila na nekim testiranjima za posao. Dugim i zamornim. Bilo je mnogo pitanja kojima su pokušavali da nam prekopaju mozak, da vide šta se tamo krije. Jedno od njih je glasilo „Šta smatrate uspehom u životu?“. Kod ovih testiranja jedina dobra stvar je što ti se ispred nosa baci pitanje o kom možda do tada nisi mnogo razmišljao. Napisala sam, bez mnogo dumanja, „unutrašnji mir“. Samo to. Dve reči, bez daljeg nabrajanja.
I to je zapravo moj cilj.
I sav moj trud sa tridesetišest godina ide u tom pravcu.
Čovek mora da otkrije šta ga čini živim i šta mu donosi mir, onaj zbog kog se oseća jednako prijatno i kad sedi na pesku kraj zagađene reke i na pesku kraj najkristalnijeg mora. Jer, džaba sav luksuz, ako te nešto ždere, a ti ne znaš šta je to, niti kako da to pobediš.
Danas, u poplavi sebičnih, prevrtljivih, zajedljivih ljudi, za mene je jednako uspešno i biti Čovek. Sa velikim Č.
U masi onih koji prečesto navlače masku za lažno predstavljanje, uspeh je biti svoj. Sa velikim S. Uprkos svemu.
Danas, kada se mulj podigao do guše, uspeh je ostati čistih ruku i obraza, Pošten. Sa velikim P.
Danas, kada svako uz malo podilaženja, političkog i svakog drugog, može biti s dupetom u kožnoj fotelji, kada svako može stavljati svoj potpis na važne papire, kada svako može da se pita mnogo toga, uspeh je biti različitih od takvih. Sa velikim R.
Danas, kada se bez problema može platiti za diplomu brzopoteznog fakulteta, uspeh je rečima i delima pokazati svoje znanje, a ne mahanjem diplomom.
Uspeh je, za mene, kada upoznaš svoje mane, prihvatiš ih ko besnog vuka i radiš na tome da ih ublažiš, da ih promeniš, da tog vuka u sebi pripitomiš u svoju korist.
Uspeh je ne stideti se onoga što jesi. Nikada i ni zbog koga.
Uspeh je naučiti da ceniš ono što imaš, koliko god da je to.
Uspeh je prihvatiti život ovakav kakav jeste sa svim njegovim zamkama, imajući uvek na umu da ne možeš baš uvek sve konce držati u svojim šakama.
Uspeh je kad shvatiš da ako dovoljno želiš, možeš sve. Bitno je da ne odustaješ.
Ja ću reći da sam uspela onda kada budem legla u visoku travu, i sa njenim vlatom međ usnama, dok gledam oblake, dok miriše zemlja, budem osećala mir. Onaj mir koji sam već spomenula. Onaj unutarnji.
Onaj koji će značiti da sam uspela.
