Mnogo volim neke osećaje, i lepo mi je što se, kako idu godine, oni ili umnožavaju ili ih shvatam i prihvatam, pa ih onda i pojačano doživljavam. To mogu biti neke trivijalne stvari – kupanje posle dugog puta i sreća što sav znoj, garež i mirisi autobuskih stajališta i pumpi nestaju u odvodu.
Mnogo volim i leganje u novu, čistu, krutu posteljinu, ali i da u njoj subotom ujutru jedem kifle sa golicom i srčem jogurt. Volim osećaj da za sutra ništa ne moram da radim i da mogu samo da legnem, ako želim, ili da ostanem budna celu noć, samo da znam da nemam nikakvu obavezu, i da od mene niko ništa ne očekuje.
Volim da ostanem kod kuće, učim da propustim poneki naizgled važan događaj, a opet, volim i kad je neko posebno dešavanje, da se pojavim i u njemu uživam u potpunosti, od koktela dobrodošlice, pozdravne reči, pa do same projekcije filma ili laganog prolaska izložbom. Volim stručna vođenja, izlete sa ciljem, ali i da putujem sama, pa da se malo i izgubim u nekom nepoznatom gradu, da lutam, a onda se iznenadim kada iz majušne neugledne ulice izađem na glavni gradski trg koji sam tražila.
Volim kada je na televiziji film koji volim, kada ga uhvatim makar i na polovini, pa ga završim, po milioniti put, tonući u san. Volim kad me hvale i misle dobro o meni, ali ne u mom prisustvu, jer me je tad sramota i pocrvenim. To se ne vidi, jer imam puder, a više volim one svetlije nego tamne. Volim one koji su kao pesak. Takođe, još jedan divan osećaj je skidanje šminke i mrlja na maramici – narandžasto, crno, crveno. Još jedan od divnih osećaja je taj što volim svoje osećaje.
