Na tvojim šakama nastanilo se na desetine sitnih mladeža ko da bolje mesto od tog mogli naći nisu. Baškare se i nikuda ne idu, ko da znaju priču tvojih ruku koje su dočekale na ovaj svet sedam hiljada beba. Ili ih je bilo više? To je jedno vojvođansko selo, ili stotinak planinskih, zavisi volite li više ravnicu ili brdo. Sedam hiljada duša koje sada negde rade, vole, odgajaju decu, čekaju decu, plaču, putuju, pate, grade, povređuju se, razvode, venčavaju, žive.
Na tvojim rukama svoj dom nisu našli samo ti sitni mladeži. I trombovi su prepoznali njihovu toplu, dobru krv i ušunjali se tu da te zabrinu, da nas zabrinu, da nateraju doktora da tati kaže „vaša žena ima tempiranu bombu u rukama“. Da te u ranim tridesetim rasplaču i uplaše, da ti ne daju mira, da preblediš od straha jer ne znaš čije će nas zdrave ruke voditi u dane koji stižu, ako se tebi nešto dogodi. Nisu oni znali tada da topla krv stanuje u žilavim rukama koje nikad ne staju, ne ukrštaju se da predahnu, da uvek pobeđuju. Naučene su tako od najranijih dana kada ih je otac napustio, da ga nikad ne pomaze, nikad zagrle, da ih on nikad ne dodirne i nikud povede sa sobom. Otišao je sam i tvoje ruke ostavio praznim. Nisu ga upoznale, a evo šesdesetijedna im je godina. Ko zna da li i osećaju više ko nekad.
Ti dlanovi stiskali su hladne rešetke krevetića u sirotištu, čekajući da neko dođe po njih. Grejali se u kaputima nekoliko brojeva većim. Skupljali delove kristalne činije razbijene o njegovu pijanu glavu. Skupljali kosu u sebe dok si se, nunajuću u uglu sobe, pitala šta ti je sve ovo trebalo.
Masirali su moje ruke onda kada sam skliznula u strahove i beznađe, kada sam besnila na Boga, kada sam besnila na život, jer su neki mladi dobri ljudi umrli, zauvek. Kada sam se plašila smrti, kada sam se plašila sebe i svih.
Pohovali su šnicle za mog dečka u trećoj smeni.
Pratili me za Beograd 99, u studentski dom, vukući kofere bez točkića.
Udarali onomad po telu, kraj veš mašine, jer sam i ko klinka bila sklona drami.
Lomila si ih u zglobu, jer samo ti hodaš po zaleđenim ulicama tražeći najsvežiji but, dok drugi ljudi pametno čekaju da neko pospe so pod njihove noge. I sada je jedan od njih kriv, ali ništa manje sposoban i okretan.
Eno ih kako za prstiće drže unuku i uče je da hoda, ko kada su držali moju ruku na porođajnom stolu, trpeći stisak pri svakom naponu. Krv sam im zaustavljala, ali se nisu povlačili. Osetila sam ih na svojim grudima kada je ona došla na svet i zaplakala.
Izluđivali su me.
Voleli su me.
Davali mi slobodu.
Puštali da mlatim krilima kako hoću i koračam kuda želim.
Posmatrali me kako grešim i pomagali da se vratim na put. Kako su znali i umeli.
Nikad dovoljno mazili, amateri jedni.
Ali su uvek bili tu, hladno topli, vlažni, nežni, snažni, neupoznati da ulaze u ovu priču.
