Ali najgore tek dolazi.
Morali smo da budemo u krevetu u devet svake večeri i ustanemo u osam sledećeg jutra.
Nismo mogli da spavamo do podneva kao druga deca.
Za tu djevojku.
Za djevojku koja je pola sata pod tušem plakala. Njoj treba vremena da organizuje svoje misli.
Moja majka mi se zahvalila sinoć.
Čuvala mi je djecu i ONA se MENI zahvalila?
Emocionalna inteligencija znači biti svjestan svojih emocija i načina na koje one utječu na naše ponašanje, osobito u interakciji s drugim ljudima.
U periodu puberteta koji je uveliko bujao, negde sam pročitala da “tek onda kada shvatiš da sreća nije sve ono što bi želela da bude, možeš biti savršeno srećna”.
Sreća – ništa varljivije, lepše i nežnije od svih osećanja.
Dan kao i više – manje svaki drugi. Posao, kuća, djeca, prijatelji, knjiga, kuhanje…
Iznova tražiš da te mazim i šapućeš da me voliš najviše na svijetu.
Ovo je za sve mame koje su probdele noći sa bolesnim detetom u rukama, govoreći “U redu je, mama je tu.”
U ime generacije koja je zbunjena i jadna dozvolila izgradnju poremećenog sistema vrednosti u kome će zločinci, ubice, secikece i moralne nakaze biti ljudi od ugleda, izvinjavam im se i klanjam, ne tražeći da nam oproste. Nismo zaslužili njihovo razumevanje.
