Tokom vikenda sam razmišljala o tome. Imala sam dovoljno vremena da između ribanja wc-a i kuvanja supe razmišljam o tih 100 kilometara udaljenosti, koje nisam prevalila, jer oni nisu bili tu, a šta ima da idem negdje gdje nema nikoga.
Shvatila sam da smo mi baš jedna srećna porodica, iako svih ostalih dana mislim da baš i nismo. Nismo, jer mama i tata nemaju vikendicu, nemaju neki baš dobar auto, a ni na more ne idu. Nismo, jer su bili odlučni da im obraz bude ispred materijalne koristi. Mene to nekad baš čini tužnom, i zamjeram im zbog toga. Recimo, kad treba da platim kiriju stanodavcu.
Onda sam u stubištu srela komšiju iz stana do mog. Hoda uz pomoć štaka i uvijek se zeza s mojim djetetom. Kaže mu da će ga pojesti žaba ako ne bude slušao mamu. Baš glupost, iako neko od četiri godine ne zna da žaba to nije u stanju, ali meni se dopada jer me nakon tih kratkih susreta narednih pola sata sve sluša. I jednom mi je, onako ovlaš, rekao da ima tu novi stan, ali da djeca i unuk dođu tek kad uhvate vremena, a to je, danas, eto, kad je sve neka žurba, rijetko. I da su zidovi u novom stanu pastelne zelene boje, ali da to baš i ne umiruje kad čovjek stalno u njih gleda sam.
Ovo sa shranjivanjem bake nisam izmislila. Ona je bila baš stara, čak toliko da sam i o njoj stigla da pišem. Al, eto, nisam stigla na njenu sahranu. Jer u srećnim porodicama, koje to naizgled nisu, ponekad čovjek nešto mora i da žrtvuje. Recimo, posljednji pozdrav s nekim. Samo me plaši da tako ne bude sa još ponekim dragim ljudima. Jer i to se dešava; da sve bude u redu i onda odjednom nekoga više nema. Bez pozdrava, bez posljednjih riječi, bez zagrljaja. Dešava se i naizgled najsrećnijim porodicama, koje, ispostaviće se, to nisu.
Recimo, nekoj tetki koja se nikad nije udala, nema svoju djecu, već je stara i sama. Živi u svoja četiri zida, nebitno koje boje, prostoru ispunjenom mirisom jeftinih cigareta i još jeftinijeg piva. To baš izgleda kao uzalud potrošen život, ta sreća baš izgleda nesrećno, to neimanje porodice baš ne izgleda kao one misli u kojima želimo samoću, da nas niko ne pritišće, da slobodno širimo krila, da odlučujemo samo mi, sami. Da, sreća nekad nije ujedno život u jedno.
Ili, recimo, uvijek se ljutim kad mi stariji kažu da je najvažnije zdravlje. Da sam živa i zdrava, što nekako ide zajedno. Majke mi, to me baš ljuti u situacijama kad mi zdravlje nije ni na kraj pameti, jer imam preče probleme. A zdravlje mi je sasvim u redu, šta ima tu da se misli o tome. Odlučila sam da kao ta ista moja baka poživim skoro vijek.
Onda sam čula za dječaka dva sprata iznad mog. Mislim, čula sam ga ponekad da plače. Da nemam isto derle koje svako malo hvata na suze, pomislila bih da je još jedno razmaženo stvorenje. I da nisam čula da vjerovatno neće doživjeti godine kao moja baka. Ni puno manje. I da ne plače jer je samo još jedno razmaženo derle. I da je ono da budem srećna jer sam zdrava, i moje dijete, ma koliko ne znalo da žaba zaista ne može da ga proguta, svakako najljepša muzika. Majke mi, moja porodica je baš srećna.
Nema veze što se moja primarna porodica raspala. Nije ni to najveća nesreća. Veća je da se raspadne jer je neko oduzeo život nekome, recimo. A to se stalno dešava, čak i u naizgled srećnim porodicama. Čak i u onim koje sam ponekad pomislila da bi bilo baš lijepo da su moja porodica i ja dio nje. Eto, kako čovjek zna da pogriješi.
I zna da misli da će baš sve da bude onako kako je nekad izmaštao. Da će biti djece; mekane, musave, nasmijane. Zdrave. I da će odrastati u primarnoj porodici. Desi se pa ne bude sve to tako, ni približno. Ne bude djece, ni primarne porodice. Eto, ni mašta ne može uvijek svašta.
Ili ona vikendica i odlazak na more. Ima tih porodica koje sve to imaju, a, recimo, nema ljubavi. Ili one koje žive u šupi, a klima uređaj im je ta njihova najveća ljubav. Eto, tu čovjek može da se zbuni, pa pomisli da neka kuća, nebitno koje boje zidova, može da grije ili hladi. Ili da ta tamo neka šupa nije dovoljno dobra. Sreća se u obje mjeri ljubavlju, pa ima i nesrećnih porodica na moru. Bar ja tako mislim.
I ono kad legneš naveče i ništa ne čuješ. Sirenu, avion ili da neko puca. Majke mi, na to se baš lako navići. I kad ne čekaš neku crnu vijest, da se neko možda neće vratiti. I spavaš, a ništa se ne čuje i tako se i probudiš. Ustaneš, piješ kafu sa malo šećera, jer bolje je za zdravlje, od kojeg baš sad imaš prečih problema. Svim svojim prstima staviš karmin i obuješ nove patike. I odeš na posao.
Sve se nešto mislim, ova moja nesrećna porodica je baš srećna. Malo sjebana, kao i svaka porodica. Jer to je posao jedne porodice. Da bude pomalo sjebana, čisto da vidiš koliko je srećna u odnosu na neke druge.
