Nikada nisam zaboravila crne ruke. Beskrajno duge udove od dima, bez tela i uma. Uhode mojih srećnih misli. Nema snova za tužne. Onaj ko zavoli bol, gasi veliko sunce. Sekunda i toliko sam visoko da sva gorim od spoznaje. Nikada nisam umela da se pomirim sa ambisom sati i munjevitom brzinom vremena pred kojom sam padala u paramparčad. Pad. Dno je mračno. Dno je sanduk prepun mrtvih slova. Dno je grob mučki ubijene sekunde. Dno je bilo moj dom.
Gde si sad? Osakaćena mislima, želela bih da te prepadnem, jer to sam ja, duh sa amorfnog dna. Želela bih da sam težina svake nežne reči koju bezuslovno daješ njima. One imaju lepu kosu, one su tople i svaka krivina njihovih tela hrabri na dodir. Njihova koža miriše plodno.
Kada bih odlučila da umrem sutra, ostavila bih ti svoju tugu da je čuvaš kao dete, da imam čemu da pišem kada posrnem u narednim životima. Jer na kraju sam to bila ja, bleda i ljubomorna, umorna od brige i nemoći. Opaka zmija patnje i njen slatki otrov nedostajanja, vešto ušuškani u minut tišine našoj ljubavi.
Ja. Ponosno čedo planete pod debelim slojevima straha.
Naviknuta na ljudski oklop, često uhvatim sebe kako besciljno tumaram po zatvoru koji sam stekla slepo ne verujući u čuda. Hendikep u bajkama. Monstrum u poeziji. Kamen u grudima. Besna devojčica koja upire prstom u svet sa stavom da je dovoljno stasala za mržnju. Kazaljke su se topile na beskonačnom jeziku gnušanja prema životu.
Spavam. Beskrajan veo moje purpurne krvi, na čijim se oblinama nežno ljuljuškaju čamci puni zvezda. Osećam lagano podizanje kapka i pod njim smaragd što se nadvija nad tom transcedentnom panoramom. Opažam. Svaki treptaj je sve mekši, a talasi su brži i nemirniji. Zvezde se rasipaju po ljubičastvo crvenom svemiru i iz tog vrtloga isteže se ples senki I iluzija, sve do zenice smaragda koja ga usisava u tajanstvene odaje duše. Odaje bez ključa i oblika, bez smisla i izgovora. Odaje koje se tope u vijugavi, beo put okupan svetlošću. Sve je korak koji klizi lepotom staze. Zbacujući sa sebe sloj po sloj, tražim i sudarajući se sa sobom, moje je Ja sve mrtvije, a staza se vinula u ogledalo. Tako sam se sva gola i istinita našla licem u lice sa prikazom boga.
Buđenje. Kao svevideći hiromant dodirujem linije svojih dlanova. Poplava sudbine. Čovečanstvo grca u velikoj vodi razuma. Juče i sutra. Zlatousta vrsta što udiše i izdiše sopstvene obmane. Zaboravljeno dete pod teretom grešaka iz prošlosti i sablasnih predviđanja o bližoj I daljoj budućnosti. Zašto sam ja? Od prvog trena kada sam čula to pitanje, rasula sam se u trenutak i ostala u njemu. Rasula sam se u zemlju, prirodu, nebo, kosmos. Rasula sam se u svako biće i udisala vazduh zajedno sa njim. Rasula sam se u vazduh. Rasula sam se u poljubac koji mi stavljaš na čelo i u tvoje prste koji miluju moju kosu. Rasula sam se u ljubav. Lepota je raspeće pred zatvorenim umovima. Jer na kraju sam se rasula u početak. Vaskrsavam u vatru iznova. Razabrana u svemu što postoji, spalila sam korenje. Spalila sam dom i telo. Nevinost u grehu, dete koje se svilo u embrion sekunde. Vreme se razlilo u miris i zvuk i sati su usporili pred rađanjem nove zore. Ti si sve i sve sam ja. Ti si ja, ja sam ti. Kada bih odlučila da umrem sutra, umrla bih u ljubav sveg života. U ekstazu bića i incest planeta. Ostavila bih ti sebe, da ti se ponovo rađam slobodna.
Nikada nisam zaboravila crne ruke. Beskrajno duge udove od dima, bez tela i uma.
