“A krvna slika? Kakva mu je?”, čujem kroz maglu reči tvoga tata dok te pakujem da najzad izađem iz lekarske ordinacije, da te spasim njegovih ledenih metalnih igračaka i zvuka pokvarenog klima uređaja koji uporno zavija negde iznad naših glava.
“Uh sada ćemo i to da pogledamo, samo da mi se odblokira ovaj prokleti kompjuter. Uništiše nam lekarsku struku ovom birokratijom i računarima. Nekada je laboratorija dostavljala rezultate u papiru a sada sve elektronski a kompjuteri stari i dotrajali…..”
Stojimo i čekamo. Ti si se umirio jer si najzad na sigurnom u mojim rukama. Osećam pod rukom kako ti se usporavaju otkucaji srca i kako sa svakom narednom sekundom sve više klizi tvojih 15 kilograma niz moje znojave dlanove. Kroz glavu mi prolazi stotinu mračnih misli koje ne uspevam da obuzdam. Krvna slika, slika krvi, fotografija krvi, fotografija u brojevima, elektronska slika u brojevima, blokirana u računaru. Šta je uopšte krvna slika? Zašto si baš to jutro kad smo te vodili da vadiš krv morao da pojedeš sve one keksiće u čekaonici. Zašto bas keks kada ga inače tako retko jedeš. Šta ako ti sada zbog tog keksa bude visok šećer? Da li to može tako brzo i lako uticati na krvnu sliku? Kako se uopšte sve to vidi u krvi? Ko li se dosetio izučavanja krvne slike i nazvao je “slika”?
Tvoja prva krvna slika. Slika svih ručkova i doručkova, svih užina i flašica i čašica koje sam ikada prinela tvojim ustima. Slika svih šetnji po zdravim i nezdravim atmosferskim pritiscima i vremenskim pogodama i nepogodama. Koliko sam se te samo puta promrzla i pospana šetala te zime kad si se rodio po ledenom decembarskom suncu jer su u porodilištu rekli da je to dobro za krvnu sliku.
Onda je stiglo proleće i tvoja prva hrana. Prve jabuke. Jabuke kuvane, jabuke pečene, jabuke sirove, jabuke organske, jabuke iz supermarketa bez deklaracije o poreklu, jabuke sa pijace, jabuke od babe sa sela, jabuke slatke, jabuke kisele. Jabuke koje si pljuvao, jabuke koje si bacao po stanu, jabuke koje si šutirao, jabuke koje sam umesto tebe jela da ne bacam iako sam bila sita. Jabuke sveže koje daju neke prve, dobre mame svojoj deci. Jabuke iz teglice koje daju neke druge, “loše” mame svojoj deci. Jabuke iz kutija sa žitaricama i slikom jabuke koja se smeje, koje daju neke treće mame svojoj deci. Jabuke zbog kojih sam plakala krišom, kada niko ne gleda, jer su mi neke mudre, starije mame rekle da sam loša mama jer ti umesto pasulja sa slaninom dajem jabuku za doručak, kada si imao šest meseci. Jabuke koje sam, krišom od tvog tate, plaćala 12 puta više jer je na njima pisalo da su organske a on me uvek ismeva zbog toga uz čuvenu rečenicu – “nije meni do para, ali da li zaista veruješ u to sto tu piše?”. Jabuke, odnosno čuvena žuta jabuka sa malim crnim tačkicama na kori, kojom si se davio čitavih 9 sekundi i 120 godina mog života, jednog popodneva kada smo bili sami u stanu. Koliko samo truda oko nečega što se zove “užina za bebu”. Koliko samo odgovornosti na jednoj maloj mami zbog jedne krvne slike….
A nisam ja uvek bila mala mama. Nisam bila ni mama. Nisam bila ni mala. Bila sam velika, jaka, visoka žena. Malo žena, malo devojčica. Bila sam neustrašiva i hrabra. Bila sam prva koja se rodila, pre tvoje tetke. Bila sam treća u redu , po visini, na fizičkom. Prva da se javim kada ništa ne znam a profesor pita- “ima li dobrovoljaca ili da prozivam”. Bila sam prva i na ringišpilu jednog letnjeg raspusta. Bila sam prva koja je probala džin tonik i cigarete posle prvog položenog ispita. Bila sam prva od svojih drugarica koja je živela sama u svom prvom malom stanu. Bila sam prva i na jednom 
razgovoru za posao nakon koga sam upoznala tvoga tatu. Bila sam prva i tog jutra u porodilištu. Bila sam i prva koja te je poljubila. Bila sam velika a sada dok cekam da se odblokira kompjuer sa tvojom krvnom slikom, stojim tu sa tobom u rukama tako mala.
Stojim ja, mala mama, sa tobom, mojim velikim sinom. Doktor značajno saopštava da je krvna slika odlična i da sa takvom slikom možeš biti pilot kada porasteš. Nastavlja da govori jos nešto ali ga ne čujem. Bežim sa tobom u rukama iz ordinacije, hodam brzo kao nekada kada sam bila velika i hrabra. Otvaram vrata doma zdravlja i puštam te da trčiš za golubovima u dvorištu. Koračaš sigurno i neustrašivo sa širokim osmehom na licu.
Možda je doktor u pravu, možda i budeš pilot kada porasteš. Meni je svejedno. Ti si onoga dana kada si se rodio za mene postao sve što sam ikada želela da budeš kada porasteš. Sve što sam ikada ja sebi želela da budem kada porastem – fotografija male mame sa svojim velikim sinom.
