Kad nas boli glava, tu je brufen.
Kad se prehladimo tu su antibiotici, kad boli želudac tu je ranisan, a šta kada boli duša?
Reći nekome ko pati od paničnih napada :“Smiri se / Saberi se“ je jednako efektivno kao da čoveku sa otvorenim prelomom ruke kažemo: „Nemoj da te boli“. Nažalost, upravo je to ono što sam svakodnevno slušala od većine meni bliskih ljudi kada sam prolazila kroz anksiozni poremećaj. Nije pomagao ni najiskreniji zagrljaj voljene osobe, mamin stisak ruke i dobronamerni saveti prijatelja kako samo treba da nađem dodatni hobi.
Reći nekome ko pati od paničnih napada :“Smiri se / Saberi se“ je jednako efektivno kao da čoveku sa otvorenim prelomom ruke kažemo: „Nemoj da te boli“.
Sada, kada je sve to iza mene shvatam da su bili verovatno jednako uplašeni i zabrinuti kao ja, ali nisu znali šta drugo da mi kažu kako bi mi bilo lakše. I zato sam odlučila da podelim svoju priču sa svima koji kroz to prolaze ili koji znaju nekoga ko se bori sa tim.
Prvi problem na koji se nailazi je krivica što se tako osećamo. Ja nisam želela da prolazim kroz to, ja sam neko ko je uvek veseo, uključen na struju i na deset mesta u isto vreme i bilo mi je poražavajuće što sam se pretvorila u preplašenu životinjicu okupiranu svojim mislima 24/7; i što sam više to terala od sebe gore sam se osećala – to je jedan mučni i grozni začarani krug.
Sada, kada je sve to iza mene shvatam da su bili verovatno jednako uplašeni i zabrinuti kao ja, ali nisu znali šta drugo da mi kažu kako bi mi bilo lakše
Drugo, anksioznost gotovo uvek ide u paru sa paničnim napadima, a neretko im se pridruži još po neko: klaustrofobija, agorafobija, hipohondrija, i kao šlag na tortu, depresija. Sreća u nesreći je što sam se ja „zaustavila“ na hipohondriji te sam sve svoje slobodno vreme i novac koji nemam trošila na obilaženje svih mogućih lekara po gradu, uporna da nađem nešto što ne valja kako bi mi dali magičan lek uz čiju će pomoć to sve prestati. Zajedničko svima njima na kraju dvadeset različitih lekarskih izveštaja je bila rečenica – konsultacija sa neuropsihijatrom.
Prvi problem na koji se nailazi je krivica što se tako osećamo. Ja nisam želela da prolazim kroz to, ja sam neko ko je uvek veseo, uključen na struju i na deset mesta u isto vreme i bilo mi je poražavajuće što sam se pretvorila u preplašenu životinjicu okupiranu svojim mislima 24/7.
Otišla sam dva puta na razgovor sa potpuno pogrešnim „Sada-ćete-mi-reći-da-se-sve-ovo-dešava-jer-su-mi-se-roditelji-razveli-pre-15-godina“ stavom, odbijajući anksiolitike koje mi je savetovala doktorka, kako mi se ruke više ne bi tresle i kako bih mogla normalno da spavam i jedem. Žena je bila divna, ali iz moje perspektive meni pomoći nije bilo. Tada sam već bila u fazi kad sam delimično prihvatala mogućnost da zaista jesam u anksioznosti, a pošto me bilo sramota i od same sebe da i dalje idem po lekarima, odlaske kod internista sam zamenila samo-postavljanjem dijagnoza na internetu i posećivanjem bezbrojnih foruma.
Možda je najbolji savet koji imam da dam taj da to ne radite. Psihosomatika i autosugestija su moćne stvari i, da nisam kroz to prošla, ne bih verovala. Nema simptoma koji nisam imala i ne postoji deo tela koji me nije boleo. U jednom momentu tog perioda je moj tadašnji dečko (a sadašnji muž) morao da ode na službeni put. Ja prestrašena da ostanem sama u stanu, jer ko će pozvati hitnu ako me strefi infarkt, prelazim kod majke. Jedno veče sam otišla da se vidim sa drugaricom i kada sam shvatila da više definitivno nisam u stanju da vodim normalan razgovor izašla sam iz njenog stana i otišla do apoteke po čuveni lek.
Nakon što sam ga popila toliko sam bila očajna da sam preplakala celu noć. Bilo mi je poražavajuće da ja, koja sam toliko toga prošla, živela sama u inostranstvu, obrazovana, vesela, sigurna u sebe – sada, kada bi trebalo da mi bude najlepše, sa svojih 28 godina treba da pijem neki tamo lek kako bih oterala ovog slona što mi svakoga dana sedi na grudima i smirila sopstveno srce za koje sam mislila da će me jednom ugušiti koliko lupa.
Psihosomatika i autosugestija su moćne stvari i, da nisam kroz to prošla, ne bih verovala. Nema simptoma koji nisam imala i ne postoji deo tela koji me nije boleo.
Ustala sam naredno jutro i prvi put rekla sebi – Ok, korak po korak. Prestala sam da se ljutim što ljudi ne razumeju. Prestala sam da tražim razlog što mi se sve to dešava, desilo se jer je tako trebalo i jer je došlo da me nauči nečemu o sebi što nisam znala. Otišla sam na more gde nisam imala pristup internetu pa sam posle tri nedelje shvatila da mi je veliki broj simptoma nestao samo zato što nisam mogla da čitam o njima.
Vratila sam se knjigama i muzici. I govorila sebi svakoga dana: „Proći će.“. I prošlo je. Lekove sam pila neko vreme i ne mogu reći da nisu pomogli, a i oni su počeli da deluju kad sam ih prihvatila kao svaki drugi lek koji pijemo kad nas boli nešto. Na svoju ruku sam ih postepeno izbacivala iz upotrebe dok skroz nisam prestala da ih pijem (ovo doduše ne savetujem bez konsultacije). Oporavak je trajao skoro koliko i sama patnja dok jednog dana nisam slučajno primetila da opet uživam u svim malim stvarima – odlasku na posao, viđanju sa prijateljima, razgovoru sa mužem, filmovima, jelu. I bila sam najponosnija na svetu kada sam to prevazišla i kada su ljudi počeli da mi govore: „Vratila si se.“.
Ustala sam naredno jutro i prvi put rekla sebi – Ok, korak po korak. Prestala sam da se ljutim što ljudi ne razumeju.
Još uvek se javi ponekad. Osetim je kao sneg koji će da padne za deset dana pa miriše u vazduhu. Ali to je ok. I to sam ja. Izgleda da je to neizbežna epizoda koju svi mi brižni, srčani, emotivni, koji dajemo 150 odsto sebe i volimo celim bićem moramo da prođemo na putu ka upoznavanju sebe i života. I baš kao što mi je jednom prilikom M.C. rekao (i hvala mu beskrajno na tome) – Bićeš ok.