Ni doktori nisu bili načisto s tim šta joj je. Tek, Duška je kopnila, tonula i – potonula. Jovan je ostao za njom, kao senka koja ide niz ulicu. Svi su mislili da će, u stvari, prvo umreti on, jer je poslednjih godina lomio noge po bolničkim hodnicima noseći u rukama rendgen snimke i nalaze krvi.
Duška ga je svuda uredno pratila i svojim nežnim osmehom umirivala kad bi neko ušao na pregled preko reda. Ona je ljubazno odgovarala na sva pitanja medicinskih sestara, na radoznale poglede ostalih pacijenata u čekaonici. U tašni bi stiskala kafu i čokoladu umotanu u papir – za doktora ili sestre „da se zaslade“.
„Bila je blaga kao majska kiša.“ – rekao je prvom do sebe na njenom bdenju.
Proveli su čitav život zajedno i u tom „provođenju“ samo dva puta ih je tuga pregrizla na pola. Jednom kad je morao da je ostavi sa dvoje male dece i ode u vojsku na godinu dana u daleku Sloveniju. Drugi put kad im je stariji sin umro na rukama – požuteo i smanjen do ivice bolničkog kreveta. Posle toga nikad više nisu bili celi ljudi, ali su onom preostalom polovinom prigrlili jedno drugo i tako preživeli.
Sve do njene čudne bolesti.
Duška je, kao što joj je ime govorilo, bila duša od čoveka. Duša od žene. Paperjasto meka i za ljudsko oko obična. Ali oni posebni, kao što je to Jovan bio, oni su videli njenu dušu u svim bojama i nijansama i znali su da kod nje ni „o“ od običnog nema.
Jednom je žureći na posao zaboravio da je poljubi pre izlaska iz kuće. Ona je stajala pored vrata zbunjeno kao da je čiviluk o koji obesiš mantil, tašnu i sve ono što ti više ne treba. Tog jutra na njena ramena je spustio svoj nemar i ona se, pritisnuta tim iznenadnim teretom, vratila nazad u krevet da preleži celo prepodne. Kao da je bolesna. Mnogi bi rekli kako je to glupo i nezrelo dečije, ali Duška je jednostavno bila takva žena. Nikad nije poboljevala, kijala i kašljala, ali joj je duša bila pocepana na nekoliko mesta. Kroz te rupe ulazio je hladan vetar nedodira i obarao je u krevet. To je bila njena „bolest”. Ali tad je bila mlada, skoro devojka, pa je jedan Jovanov poljubac kad se vratio s posla sve to izlečio – kao da ga nije ni bilo.
Posle smrti sina nije dozvoljavala sebi da se od bilo čega drugog razboli. Sve do ovog poslednjeg leta. Jovan se stalno preispitivao gde je to pogrešio i da li je mogao više da je čuva. Zagledani oboje u njegove rezultate krvi, u snimke pluća, bubrega i glave kao da nisu videli da se Duška savila do sebe.
Spolja je ličilo na artritis i reumu. Bolele su je kosti, zglobovi i mišići. Ali to nije bila telesna bolest. To se samo razbolela duša navalila na kostur i krenula napolje.
Tog jutra kad je umrla i kad još nije znala da će umreti, zamolila ga je da joj još jednom izmasira ruke svojim snažnim i grubim šakama. Razgovarali su o sinovima, o prvim bračnim godinama, o njenoj tek dočekanoj penziji. Kad su se usta osušila od otkinutih slogova, razgovarali su pogledima. A onda su oboje zaspali.
Jovan se probudio.
Duška nije.
„I ja sam umro sa mojom Duškom.“ – rekao je nad njenim otvorenim grobom i svi su mislili da on to kaže od prevelike žalosti. Niko nije shvatio da njemu buđenje u svetu kom nje nema i nije buđenje u život. Nije imao polovinu koju će prigrliti da preživi dan. Al’ ipak, pluća, bubrezi i srce i dalje su radili jednako kako su to rendgen i EKG snimci pokazivali. Zbog toga mu niko nije verovao da je umro.
On, sa druge strane, nikom nije poverovao da je živ. Bez svoje Duške.