Udala se jedna devojka, očiju zamućenih benefitima.
Porodica izuzetno imućna, momak lep i obrazovan (ali hemije nema), status u društvu, početak braka bez kredita i u velikom stanu.
Vremenom potrošila strast prema svemu tome, naravno. Odeš jednom u hotel sa 5*, padaš 10 dana u nesvest od lepote. Odeš drugi put – ok, odeš treći put, sve ti je to normalno.
Sedneš prvi put u vrhunski auto – sve sija… četvrti put – sve ti je to samo “normalno”.
Restorani, putovanja… sreća sa ograničenim rokom trajanja.
Što mantra moj tata: “opasno je brzo sve dobiti” .
Sa druge strane siromaštvo, beda, poroci, nasilje – još veća muka.
Ali između, između je ljubav, požrtvovanost, zajednički ciljevi, rad, trud, snalaženje… ljubav koja pobedi razlike. Osamostaljivanje koje ima svoju čar…
I devojka sa početka teksta, sada već mama dvoje – troje dece počinje da se oseća prazno, pusto. Traži mi broj “dobrog psihoterapeuta”. Ode sa idejom da zadrži sve benefite, ali da psihoterapeut stvori tu strast i povezanost unutar porodice i zaključi da on i nije neki psihoterapeut.
Priča koju sada već redovno slušam…
Ko ljubav proda, ljubav mu se posle sveti svojim odsustvom.
Ne pišem ja ovo devojkama, već roditeljima koji decu tako savetuju : “Menjaj sebe za status u sportu, nauci, braku, društvu…”
Put do pakla popločan dobrim namerama… čuveno.
