Znaš im seme, koren, ma znaš im i naslednu liniju, jer sam, recimo bunt povukla od baba Dane koja nikada nije dala na sebe, ljubaznost od mame…
Zanesenjaštvo je samo moje, kažeš, a dobro znaš da si mu i ti kumovao, svaki put kad si podržao moje snove. Poznaješ i etimologiju mojih ljutnji, geografiju mog tela, metafiziku mojih misli, matematiku mog (volim da mislim) nepredvudivog i ćudljivog ponašanja.
Tako lako znaš plimu i oseku mojih raspoloženja da sam veća misterija sebi nego što to tebi ikada mogu biti, jer ti jednostavno, sve znaš o meni. I ono moje van mene i ono u meni.
Pretpostavljam da sam ti zato toliko važna, jer znaš baš sve o meni.
Sada sam se setila omiljenog dela iz ”Malog princa” i dana kad si me pripitomio…
“Šta znači to ‘pripitomiti’?”
“To je nešto što se davno zaboravilo,” reče lisica, “to znači stvoriti veze…”
“Stvoriti veze?”
“Naravno,” reče lisica, “ti si za mene samo mali dečak sličan stotinama hiljada drugih dečaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna.
Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomiš, bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu.”
“Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite,” reče im on, “niko vas nije pripitomio i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica.
Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja i ona je sada jedinstvena na svetu.”
