Znam da je važno, ali…

Ili postoji drugi razlog negovanja moje ‘kulture zaborava’?

Kako stoje stvari kod vas?

Da li i vi imate naviku da gurate po ćoškovima uma neke sitnice bez kojih zapravo mehanizam svakodnevice prijavljuje grešku?

Koje to sitne delove nismo stavili na pravo mesto pa naša unutrašnja industrija življenja liči na sve osim na život?

Važno je imati vremena za ono što nas čini srećnima.

Ali još važnije je naučiti da naše vreme nije nekakvo beskrajno prostranstvo koje se podrazumeva, jer vreme vrlo lako iscuri. Vreme se vrlo lako rasipa i troši ako ne znamo da vladamo tom najvrednijom supstancom.

Ali vreme se ne može ni uštedeti, svako ko je čitao nezaboravni roman ‘Momo’ Mihaela Endea zna o čemu pričam.

Ipak, vreme se može stvoriti. Tako što se ispuni onim zbog čega dobija na važnosti, na značaju i postaje lično nama dragoceno.

Vreme za sebe,

Vreme za porodicu,

Vreme za društvo,

Vreme za planetu.

U svakom trenutku našeg života mi imamo priliku da biramo šta ćemo s datim vremenom. Hoćemo li ga baciti u bescenje? Hoćemo li ga unovčiti?

Hoćemo li ga investirati za bolju budućnost?

Budimo iskreni,

prečesto govorimo kako nemamo vremena, kako smo tanki s vremenom, kako nam vreme leti…

A šta ako probamo da ga zaustavimo?

I kako se to radi?

Svesnim prisustvom u sadašnjem trenutku.

Negovanjem svog tela, duha i uma.

Boravkom u stanju flow, kad zaboravimo na sve ostalo i prepustimo se onome u čemu svim čulima uživamo.

Kreiranjem ličnog prostora i granica koje  nas podržavaju da ojačamo vezu sa sobom i svojom slobodom.

Ne dajte da vas zavara galopirajuća svakodnevica, ona gazi samo ljude koji su u strahu.

Oni oslobođeni strahova znaju da vreme i svakodnevni život imaju tempo koji mu lično mi zadamo.

Seti se sledeći put kad te uplaši glasni galop pomahnitale realnosti – tempo (ili vreme) je u tvojim rukama.

Zato ne zaboravi da govoriš tiho i nosiš čaroliju svuda sa sobom.

I vreme voli da uspori, pustimo ga da se sinhronizuje s našim potrebama…