Umorna sam. Strašno sam umorna od čekanja, od ispunjavanja tuđih zahteva i potreba. Umorna sam od njihove nemarnosti za moje potrebe. Od toga da budem poslednja na spisku. Umorna od priča koje se stalno vrte u krug.
Takve priče su poput slušanja jedne te iste ploče na gramafonu bez neke posebne želje da okrenu drugu stranu. Ali zato ja jesam. Sa zadovoljstvom okrećem novi list. Umorna sam. Stvarno sam umorna. Od podizanja slušalice kasno iza ponoći, slinavih razgovora propraćenim onim nerazumljivim mumlanjem u kojima uspem da razaznam samo ono “kreten je i mrzim ga” u pauzama između borbe sa suzama i novom količinom slina. Znam, znam tako mi i treba što sam se javila prvi put.
Automatski sam dala zeleno svetlo da ti pozivi postanu rutinski. Da me cimaju za svaku sitnicu bez obzira na vreme. Ali prvi put je stvarno bilo nešto važno. Odjednom se začuje samo ono: “Hvala već mi je bolje”, a potom i prekid veze. “Super, ona se smirila, bolje joj je. A ti, kad ćeš ti zaspati?” Par dana vlada mrtva tišina. Konačno mir. Šalim se to nije mir, to je samo zatišje pred buru. Umorna sam od čekanja pravog trenutka. Umorna sam od onog budi strpljiva i smirena. Od onog doći će i tvoje vreme. Umorna sam od silnih ugriza za jezik. Umorna sam od ovog usiljenog sveta gde se svi smeškaju, jedno misle, drugo rade a treće govore.
Ne, dosta mi je bilo stvarno ne mogu više da ćutim. Da se krijem. Da slušam. Da ostanem zarobljena u okovima sopstvenog straha. Da se grizem, kad bih najradije ugrizla nečiju zadnjicu. Da vide kako je to kad te rane tamo gde najviše boli. Zadnjica je postala veoma cenjen deo tela, pa nije ni čudo otkud svi oni izrazi “uvlačiti se u zadnjicu”, “ljubiti zadnjicu”, “lizati zadnjicu”, “prati zadnjicu”. Dosta tih starih termina sve napreduje, pa što ne bi i zadnjice. Doduše ja bih pre nekog šutnula ili ugrizla. Svi brinu za svoje potrebe, pa što ja da budem mimo svih. Mogu i ja da idem u korak s vremenom bez problema.
Umesto da izigravam savetnika sa punim radnim vremenom, doduše neplaćenim, živeću svoj život. Čak šta više ovog trenutka daću otkaz. Kao oproštajni poklon svima ću pokloniti plaćeni aražman u jednom pravcu za PM. Ne,dragi moji ovog puta ne letite u Palma de Maroje, ali svejedno javite da li ste bezbedno stigli. Dok, čekam da svi reše svoje probleme, da svima bude potaman verovatno ću izgledati kao onaj kostur iz biologije. Ne, neću više da se trudim.
Ionako neću svima udovoljiti. Oslobodiću se okova. Živeću slobodno. Lutaću, dok ne pronađem ono što tražim. Boriću se za ono što želim. Neću obraćati pažnju na njihove poglede i reči. Ljudi jednostavno nisu navikli da se prema njima ophodiš kao oni prema tebi. Da, mala pepeljuša je naučila da padne, ustane, otrese prašinu i pokaže zube. Neću više biti ničija senka. Neću oklevati i čekati.
Ni vreme neće čekati. Zapravo vreme ne čeka nikog. Usudiću se da napravim izbor. Da sebe postavim na prvo mesto. Da pustim glas. Da progovirim. Da posegnem za svojim snovima.
Ne zaboravi vreme neće čekati ni tebe. U stvari vreme ne čeka nikog. Zato pazi kako ga koristiš i kome ga poklanjaš, jer to su sekunde, minuti, časovi, dani, godine koje više nećeš moći vratiti.
Usudi se da svoje snove pretvoriš u javu.
Evo ja sam već počela
A, šta ti čekaš?
