U životu svake žene i karijeri svake frizerke desi se taj trenutak – velika promena koja počinje rečenicom: Šišaj me na kratko!
Ne znam što smo toliko glupe, ali računam da se tako patnja prenosi na onaj nebolni deo. Kosa trpi, ali nas makaze ne bole kao raskid. Ili otkaz. Ili višak kilograma. Ili nezagrljaj. Ili godinama pažljivo sklapana rutina.
Autodestrukcija i ja smo se družile u srednjoj školi. Mnogo. Skoro da se nismo odvajale. Ona mi je tutnula makaze u ruke i stavila ispred ogledala posle jednog telefonskog razgovora.
– Ma kakva ljubav, bre? To su smislili pesnici i slabići!
– Pa ja sam pesnikinja!
– Pa ti onda veruj. Ja u ljubav ne verujem! Ljubav ne postoji.
– Kako ne veruješ? U koju ljubav?
– U svaku ljubav.
– A u moju?
– Šušti nešto veza. Šta si rekla?
– Pitam, a u moju ljubav je l’ veruješ?
– Ne čujem te…
– Kažem, moja ljubav postoji.
– Tu, tu, tu…
Onda sam se ošišala. Na kratko. Skoro da su mi se videle ušne resice. I imala sam šiške. A meni šiške ne stoje lepo. Bar ne one home-made-stavila-sam-šerpicu-na-glavu-i-skratila. Onda sam plakala. Jer svaka žena plače posle šišanja. Na glas ili u sebi. Ali svaki put odbolujemo kosu.
I glupo je, ali prvo plačemo zbog kose u lavabou ili na podu frizerskog salona. Na trenutak se zaboravi razlog šišanja. A onda se setimo i zašto smo se ošišale – tad počinje prava kuknjava. Ili što bi pesnici i slabići rekli: patnja.
Uglavnom. Nije trebalo. Jer sa kosom ne sečemo ništa. Prave promene se dešavaju u nama. U glavi, ne na glavi.
Nekoliko meseci kasnije rekao je.
– Namerno sam ti to rekao. I spustio slušalicu. Ne znam. Nerviralo me je što me toliko voliš. Nisam znao kako može neko nekog toliko da voli, eto.
– Je l’ to znači da veruješ u ljubav?
– U tvoju da. I nemoj više da se šišaš. Lepo ti stoji ta duga kosa.
Izvor: Blacksheep.rs
