Skrivena iza zidova porodičnog doma, nalazi se neprocjenjiva sila koja pokreće čitavo društvo – neplaćeni kućni rad žena. U ovaj rad spadaju svaki fizički i mentalni rad koji žena obavlja u domaćinstvu, a za koji ona ne dobija nikakvu novčanu nadoknadu, poput kuvanja, pranja sudova, čišćenja kuće, peglanja veša, brige o deci, starima i bolesnima.
Šta kažu brojke?
Prema „Izveštaju o korišćenju vremena“ Republičkog zavoda za statistiku, žene dnevno provedu u proseku 4 i po sata, a muškarci oko 2 radeći u domaćinstvu. To bi značilo da žene troše duplo više vremena na ove obaveze od muškaraca. Zapravo 67,9% žena i tek 11,5% muškaraca obavlja kućne poslove svakodnevno.
Akademija ženskog preduzetništva, vrednost neplaćenog rada žena procenjuje na 600 dinara po satu. Žene bi za 4 sata, koliko u proseku obavljaju poslove u domaćinstvu, trebalo da zarađuju 2.400 dinara dnevno. Kada se uzme u obzir da žene ove poslove obavljaju svakodnevno, čak i vikendima i praznicima ta dnevnica bi trebalo da se pomnoži sa 30 dana. To bi značilo da bi mesečna zarada za obavljanje kućnih poslova iznosila 72.000 dinara, a na godišnjem nivou, 864.000 dinara. Ženski neplaćeni rad u bruto domaćem proizvodu (BDP) Srbije iznosi 21,5%, što znači da čak jednu petinu domaće ekonomije na svojim plećima drže žene.
Društvo, rod i rad
Istorijski gledano, društvo je na različite načine posmatralo ženinu ulogu u zajednici. Vekovima se pretpostavljalo da je briga o domaćinstvu i drugima ženski posao i da su i veštine održavanja domaćinstva prirodno ženske osobine, nešto što, iz tog razloga, žene rade bolje i spretnije od muškaraca.Žena je ograničavana na sferu privatnog, dok je muškarcima bila dostupna javna, politička i poslovna sfera. To je kreiralo nejednaku podelu rada u društvu i patrijarhalno podeljene rodne uloge, pri čemu je posao fizičkog i mentalnog rada u domu ostao ženski, neplaćen i neprepoznat.
Učvršćivanju rodnih uloga doprinose masovna kultura, mediji i kulturološke norme. Reklameza kućnu hemiju, pelene i posuđe, serije i filmovi koje gledamo, igračke koje kupujemo devojčicama i dečacima utiču na podsvesno usvajanje predrasuda i formiranje stereotipne slikeo sebi i drugima.
Ovakva podela rada, nije naškodila samo ženama. Muškarci koji odrastaju vaspitavani da je rad u kući ženski posao ostaju uskraćeni za razvoj bitnih veština koje omogućavaju samostalan život. Osim toga, iako su u manjini, muškarcima koji većinski obavljaju kućne poslove ili brinu o bolesnim i starim članovima porodice i deci, nepriznatost i neprepoznatost kućnog rada šteti takođe.
Iako se za samo jedan vek situacija dosta popravila i sada je raspodela rada u domaćinstvu u značajnoj meri bolja, određene predrasude prenose se i dalje s kolena na koleno, ostavljajući pitanje neplaćenog kućnog rada i dalje otvorenim.
Imamo li svi istih 24h
Veza neplaćenog kućnog rada, nasilja i društveno osetljivih grupa Mnogim ženama neplaćeni i neprepoznati rad u domaćinstvu otežava izlazak iz nasilnog odnosa. Nasilnici koriste privilegije, nejednaku raspodelu moći i ženinu ekonomsku zavisnost da je zadrže u nasilnom odnosu. Kada je žena vezana za domaćinstvo, nasilnik ima veću kontrolu nad njenim kretanjem i finansijama. Ženi koja nema zaposlenje teže je da napusti nasilnika, promeni sredinu ili iznajmi stan. Ako je dugo bila domaćica i nema radnog iskustva, pronalazak posla joj može biti znatno teži.
Žene sa sela, žene koje žive u siromaštvu, Romkinje, samohrane majke, žene koje brinu o starim ili bolesnim licima, majke dece sa invaliditetom ili smetnjama u razvoju, pored drugih svakodnevnih obaveza i briga, moraju da izdvajaju vreme za održavanje domaćinstva. Tako ne preostane vremena za lični razvoj, ekonomsko osnaživanje ili odmor, što ostavlja posledice na njihovo fizičko, mentalno i psihičko zdravlje.
Zakoni, pravilnici i svest opšte javnosti
Pravilnik o metodologiji za obračunavanje neplaćenog kućnog rada donet na osnovu Zakona o rodnoj ravnopravnosti, stupio je na snagu u martu prošle godine i od tog dana neplaćeni kućni rad u Srbiji zvanično je postao priznat, a Srbija je prošle godine počela da razmatra i garantovanu penziju, koja bi se isplaćivala svima,bez obzira na prethodno zaposlenje. Međutim, iako je Pravilnik zvanično na snazi, malo ljudi upoznato je sa postojanjem takvog dokumenta. Osim toga, postavlja se pitanje da li je za takav poduhvat kakav je isplata novčane nadoknade za rad u domaćinstvu, potrebno da ovu vrstu rada priznaju i Zakoni o radu, invalidskom i penzijskom osiguranju. Još jedno bitno pitanje je nivo rodnog budžetiranja, to jest, da li budžet Republike Srbije u dovoljnoj meru uzima u obzir potrebe građanki i njihov doprinos ekonomiji, i da li će i kako za to izdvojiti sredstva.
Iz Centra za devojke u Nišu navode da je potrebno da ovaj rad prepoznaju i priznaju pre svega sami građani i građanke, kako bi mogli da zagovaraju za promene i zauzmu se za ostvarivanje prava na novčanu nadoknadu. Da bi se na rešavanju problema uopšte valjano radilo, potrebno je najpre da informisanost, svest i stavovi građana/ki budu na višem nivou. Pre svega, ističe Centar za devojke, važno je da podela rada u domaćinstvu bude ravnopravnija, a to zavisi odrušenja rodnih stereotipa, bolje raspodele moći između muškaraca i žena i promene perspektive iz koje posmatramo rad u kući.
Centar za devojke je iz tog razloga pokrenuo kampanju „(NE)VIDLJIVA – Prepoznajmo vrednost neplaćenog rada žena u domaćinstvu“. Kampanju je podržala Ambasada Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske, posredstvom fondacije Jelena Šantić, kroz program „Linkuj promenu: Digitalni i kreativni aktivizam na delu”.
Kampanju možete pronaći na Centrovim stranicama na Instagramu i Fejsbuku, pod oznakom #vidimtvojrad. Ukoliko želite da podržite kampanju, to možete učiniti deljenjem objava i popunjavanjem kratke ankete o neplaćenom radu.
Centar za devojke je ženska nevladina organizacija osnovama 1998. u Nišu od strane dve volonterke SOS telefona za žene i decu žrtve nasilja. Misija Centra za devojke je osnaživanje dece, devojaka i žena kroz podršku, edukaciju, aktivizam i kreativnost.
