Sunce se probijalo kroz visoke krošnje drveća. Još je po granama bila vidljiva zima, ali se većina nje već bila otopila praveći bare svuda po stazi. Snopovi svetla bili su upravo to, samo snopovi svetla, nisu zračili onom istinskom toplotom kojom su takvi zraci obično nosili sa sobom u letnjim mesecima. U toplim mesecima. Još uvek je bilo rano za to, ali ne i za po koji cvetić koji se ponosito, stameno podignute šarene glavice probijao iz zemlje. Takvih je cvetova bilo svuda oko drveća, i pored staze, čak je jedan nikao i ispod klupice na kojoj je sedela vidljivo slomljena devojka.
I ma koliko ona pokušavala da se bar malo osmehne na uspomene, makar one dobre, nije uspevala.
Mesto na kome se nalazila bilo je veoma posebno za nju, za njena sećanja i osećanja. Mesto je bilo ono na kojem ga je prvi put srela. Njega, Njenog Gospodina Savršenog. Ta klupica značila joj je mnogo, više nego što je mislila da hoće, ta klupica bilo je mesto gde joj je on spustio papirnatog ždrala na knjigu.
Ahh, kad se samo setila toga. Kad se setila, suza je skliznula niz njen obraz, vrela na njenom smrznutom licu, vrela i mokra. Skliznula je preko smrznute visoke jagodice, klizila niz obraz i skliznula niz bradu da bi završila na njenoj levoj ruci. Na njenoj smrznutoj ruci, čak i pored debele vunene rukavice i čak i pored Sunca, Sunca koje se toliko trudilo da je ugreje, a nije uspevalo.
Tako je bilo već neko vreme. Sedela je na klupi, zaleđenih obraza, crvenog nosa i ukočenih prstiju, sedela je i trnula od hladnoće, pokušavala da se seti kada joj je poslednji put bilo bar malo toplije. Nije joj dolazilo ništa što nije vezivala za Njega, Njenog Gospodina Savršenog, a svaki put kada bi joj tako polako ušetao u misli, osetila je lagano peckanje na vrhovima prstiju, osetila je svrab, svrab jer je želela da ga dodirne, a on ipak nije bio tu. Odavno.
Nije bio tu, i to ne jer je on tako želeo, nije bio tu jer je želeo da svoju želju iskoristi na to da ona bude srećna, bez njega, ali srećna.
Njegova Morska Devojka, tako ju je nekada zvao. Kada bi ga pitala zašto, ćutao bi, bilo je to nešto samo njemu poznato, ali ipak, na kraju je saznala. Znala je zašto je 1000 dana pravio ždralove. On je verovao, a mogla je da mu se oduži jedino ako bi i ona verovala, mada bilo joj je prokleto teško.
Bilo joj je teško da poveruje u njegove priče čak i onog prvog dana, a tek kasnije. Bilo joj je teško, ali primoravala je sebe da veruje. Zbog njega, Njenog Gospodina Savršenog. Prinudila je sebe da veruje.
Sve je počelo kada je spusti papirnatog ždrala na knjigu i prekinuo je u čitanju. Bila je besna, nije mu pomogao ni mačkast pogled zelenih očiju, ni gusta smeđa kosa, nije mu pomogao ni osmeh sa rupicama na obrazima.
Vikala je na njega, a on je samo mirno stajao i smeškao se njenim izlivima besa.
Kao da se nije obaziro na njeno vikanje. Stavila je knjigu u torbu, i sva crvena i zajapurena od vikanja, krenula niz stazicu, što dalje od Gospodina Savršenog, ali naravno, on, kakav je bio, nije joj to dopustio. Čak i uprkos njenom odbijanju, uspeo je da joj ispriča legendu o papirnatim ždralovima.
Tada ih je imao 908, i nije znao na šta će da potroši želju kada ih napravi hiljadu, ali verovao je u želju.
Setila se tog dana, i svih ostalih, setila se kako je brzo pala na one rupice u obrazima, setila se i suze su samo klizile niz njene obraze. Bio je to početak leta. Jednog divnog leta, nezaboravnog zbog svega što se odigralo.
Zaljubila se u njega, ona, hladna devojka, Njegova Morska Devojka, zbog očiju plavih poput okeana, devojka koja je u svakom trenutku verovala da može da izdrži hladnoću u sebi, ta ista devojka se zaljubila i uživala u toplini. Toplini njegove ruke, njegovih mekih usana, toplini njegovog daha koji se mešao sa njenim, toplini koja se u njoj javljala posle toliko vremena, u toplini za koju je verovala da za nju nikada neće postojati.
Uživala je i ne znajući koliko malo vremena imaju. Uživala je u svakom trenutku sa njim, sa Njenim Gospodinom Savršenim, ali nije ga tako zvala, ionako je bio previše samouveren, ali znala je da bi ga do kraja života zvala tako, samo da je znala da će da bude pored nje, da neće da ode. Samo da je mogla da gleda njegove mačkaste zelene oči koji trenutak duže.
Zvala bi ga tako u zamenu za to da ne gleda kako iskrice i vatra nestaju iz njegovih očiju, kako mu obrazi svakog dana postaju sve bleđi uprkos visokim temperaturama, u zamenu da je pogleda onako kako samo on zna i osmehne joj se iskrenim osmehom sa malenim rupicama. Kako je samo volela da stavi palčeve na sićušne rupice u njegovim obrazima, kako je samo želela koji trenutak više.
Razboleo se i ona je morala da gleda kako nešto što joj je najmilije odnosi nemilosrdna priroda, a dan kada je konačno otišao među anđele, tog dana napravio je hiljaditog ždrala i nije poželeo ono čemu se nadala, ono što je ona priželjkivala da on poželi, nije poželeo život, uprkos iglama u rukama, i uprkos sve sporijim otkucajima srca koje je i sam osećao, nije poželeo život, poželeo je nešto sasvim neočekivano i neostvarivo.
Poželeo je sreću za nju.
Shvatila je tada da želja koju hiljaditi ždral nosi nije stvarna, shvatila je da nikada nije ni bila. Shvatila je to dok je plakala sa njegovim roditeljima nad njegovim beživotnim telom.
Još uvek mu nije bila oprostila jer je poželeo njenu sreću a ne život za sebe. Nije znala hoće li ikada.
Još uvek su je prsti svrbeli u želji da ga dodtakne, još uvek je želela toplotu koju je dobijala samo sa njegovim dodirima, želela je, ali nije mogla da dobije.
