“Hajde de, majka, nit’ sam ja sis'o kad sam bio mali, nit’ je ćale imao previše materijala za igru. Čujemo se kada završiš. Budi jaka kao što jesi”.
Prekinuo sam vezu.
Dva sata kasnije se javila, izašla je iz operacione sale, odstranili su joj maligni tumor dojke. I dalje sam sedeo na stolici, u istom položaju u kom sam ostao nakon spuštanja slušalice.
Pobegao sam sa posla, otrčao na institut, hteo da bacim “nekakvu medicinsku sestru” kroz prozor jer je “selektivno” puštala posetioce na odeljenje u vreme poseta.
Kasnije sam skontao da sam poranio i ovaj put. Došao sam pola sata pre početka posete. Tih dana sam stalno odlazio pola sata ranije, toliko vremena mi je bilo potrebno da se saberem ispred bolnice i uđem da vidim majku. Pička sam. Kažu da su svi muškarci takvi kada su bolnice u pitanju. Ne znam. Volim da verujem da sam ja ipak pička na jedan poseban način.
Dva sata kasnije se javila, izašla je iz operacione sale, odstranili su joj maligni tumor dojke. I dalje sam sedeo na stolici, u istom položaju u kom sam ostao nakon spuštanja slušalice.
Bila je nasmejana i vesela. U roze pidžami. Fotkali smo se, ćale, ona i ja te smo te iste fotke slali prijateljima i sestri. I danas je takva, vesela, nasmejana i jaka. Najjača. Sa jež frizurom. Razmišljamo da furamo čirokane sad, al’ se bojimo da će nas se ćale odreći.
Otkako je uradila mamograf, preventivno, znali smo o čemu se radi. I od tada se borimo uz nju. Stvarno se borimo. Svako na svom frontu. Sestra se bori sa tim što je daleko i nije uz nju sada, fizički; ćale je bio spreman da primi hemoterapiju umesto nje, to je ono što znamo, verovatno samo on zna na šta je sve još bio spreman, samo da joj bude bolje; a ja, ja sam se uglavnom borio sa bolnicama i sa odmotavanjem filma unazad, čini mi se, sve do onog dana, kada me je umalo rodila u auobusu (ćuti, bolje u autubusu u centru Ljubljane, nego u autu pokraj puta, u nekoj selendri, kao što je rodila moju sestru).
P. S. Da, moja sestra je stvarno rođena u autu sa šest i po meseci, u nekakvoj selendri pokraj puta, ćale je porodio kevu i pupčanu vrpcu pregrizao zubima!
Bila je nasmejana i vesela. U roze pidžami. Fotkali smo se, ćale, ona i ja te smo te iste fotke slali prijateljima i sestri. I danas je takva, vesela, nasmejana i jaka. Najjača. Sa jež frizurom. Razmišljamo da furamo čirokane sad, al’ se bojimo da će nas se ćale odreći.
Odmotavao sam film do svakog onog trenutka kada sam makar u mislima bio grub prema njoj. Kada mi se nije jeo spanać, a baš ga je tog dana spremila, jer je našla svež na pijaci i kupila ga.
Nekako, tek kada odrasteš čini mi se da shvatiš trud, žrtvu i predanost roditelja. Ne samo svojih, već i tuđih. Bar je kod mene takav slučaj.
Čini mi se prvog dana otkako sam počeo da živim sam, mnogo više sam počeo da cenim pileću supu sa knedlama, spanać koji kao klinac nisam voleo da jedem, a sada ga obožavam. I čistu, pod konac ispeglanu posteljinu.
Da ne dužim. I dalje se borimo. Prošli smo hemoterapiju, počeli sa hormonskom i sada idemo u solarijum (čitaj: na zračenje). Siguran sam da ćemo se izboriti. Nema govora o suprotnom, niti druge opcije. Volim da verujem da smo se već izborili, te da je ovo samo preventiva.
A ti?
Kakav si ti borac?
Jesi li se pregledala?
Da, da, ti.
Ta kvržica?
Jesi li sigurna da je to “samo” masno tkivo?
Tvoja majka? Sestra? Baka? Brat?
Da, javlja se i kod muškaraca. 1 u 1000, ali se javlja, i to, češće nego što ja dobijam na kladionici, rekao bih.
Rak dojke nisu samo roze baloni, trka dlakavih muškaraca u roze stiklama u Knezu i slični događaji po tržnim centrima u Nedelji borbe protiv raka dojke. Poražavajuća činjenica je da se uglavnom ovakve stvari kriju i o njima se ne priča, posebno u manjim sredinama. Lepe ste nam i ćelave, samo da znate. Ne trebaju vam ni perike ni marame. Tu smo da vas volimo!
Otkako je uradila mamograf, preventivno, znali smo o čemu se radi. I od tada se borimo uz nju. Stvarno se borimo. Svako na svom frontu.
Ako 4600 žena koje godišnje obole u Srbije nije dovoljno dobrih 4600 razloga da se prekontrolišete ili bar da podignete svest o ovom problemu u društvu, razredu, firmi, onda zaboravite ovaj tekst.
Ako 1600 žena koje umru godišnje u Srbiji od ove bolesti, nije 1600 dovoljno dobrih razloga da pre kačenja tih sisa na Instagram iste prepipate (Uputsvo imate po domovima zdravlja i na netu, ako vas mrzi da čitate isto, dajte dečku link, ili devojci, njima sigurno neće biti problem da vam pomognu) opet zaboravite ovaj tekst.
Moja majka je 1 i dovoljan je razlog da pokušam da podignem svest o ovom problemu.
Tekst prenosimo sa bloga jednog Nenada.
