Znaš, stajao sam tu. Da, baš tu na uglu naših ulica. Na uglu Dostojevskog i Puškina. Te sam ulice upravo izmislio, ne znam postoji li grad u kom se zaista ukrštaju. Ali to su mi omiljeni pisci, znaš već, kao što znaš i ugao o kom pričam. Ti ćeš taj ugao prepoznati, tu raskrsnicu, u svakom gradu, u bilo kom delu ove malčice šugave planete. U ponekom pogledu, u džentlmentskom dodiru oboda šešira kada te galantni gospodin pozdravi. I setićeš se. Zapravo prepoznati. I možda se nasmešiš, znaš onako, pomalo šeretski. Uvek si krila dečaka u sebi, a on ispliva kada navijaš (jao, samo Bogdan da ne promaši trojku danas)… Ili kad mi pripališ cigaretu. Znaš da sam to mrzeo, ponekad si bila daleko veći gospodin od mene.
Prepoznaćeš me u uzletu lišća, u onom parku – bilo kom na ovom svetu, a opet našem – kada ručice ga bace u vis, pune sreće zbog tako malih i značajnih stvari. Prepoznaš i setiš se… Onih ljuljanja i okreta na ringišpilu sreće, u zagrljaju koji je nudio beskonačnost. Nasmejaćeš se tada, onako detinje, nevino i, oh, tako neodoljivo. Pa, ko te ne bi zagrlio tada i udenuo poljubac baš tu gde se čuvene kikice razdvajaju.
Setićeš se.
Prolazićeš pored kafea, zapravo pored svih onih sa nazivom „Stih“, „Šekspir“… Zagledaćeš u izloge, pomalo setno, osmeha na krajičku usana, osmeha koji će biti bled. Nesigurno, tražeći ruku kao podršku, zakoračićeš unutra. Zauzevši sam ugao tog drugog sveta, naručićeš čaj od nane. Setićeš se, stežući šolju promrzlim prstima, kako sam uvek tražio da probaš neko modernije, ukusnije piće. I šapnućeš, kao da sam tu: „klasici su neprevaziđeni“. Prepoznaćeš me u prvom gutljaju i sklopiti oči na tren, dok ti se toplota razliva utrobom. Čućeš stihove, prošaptane na uho jedne novembarske večeri, podstaknute ispijenim čašama crnog vina; stihove krasnog, u društvu neshvaćenog i zauvek izgubljenog ruskog huligana – Jesenjina. I njih ćeš prozboriti tiho: „I nek blista čaša, koja s malo pene još se sivi… Pij i pevaj, draga moja, na zemlji se jednom živi!”
Plašiš se visine. Prepoznaćeš me nagnutog na ogradi terase, mahnućeš, krik će izleti pre nego hitro, uplašeno, pomalo zbunjeno, šakom prekriješ usta shvativši da to gore nisam ja, da to nije naša ograda, naša terasa, naš život. Šutnućeš kamen koji će se baš tada naći pred tobom, stvorivši se niotkud da baš tebe naljuti. Slika tebe namerno, prkosno natmurene, najdraža mi ja, baš ona visi na zidu mog uma. Često si se ljutila. Znaš da sam mrzeo to, ponekad si bila daleko veći karakter od mene.
Setićeš se.
Kada promrzla kročiš u svoj pomalo otužni stan, da, otužni jer ti si sva takva – pomalo otužna, i kad nonšalantno i nekako elegantno prebaciš sivi kaput preko stolice, dok drugom rukom već džezvu na šporet pristavljaš, prepoznaćeš me u onoj šolji koju uvek staviš naspram sebe, kao da sam tu. Sedećeš tako izgubljena, ne ružno i ono pravo pogubljena, već nekako lepo i setno zamišljena, zaboravivši na vodu koja već uveliko vri i ne primetivši sivi kaput koji već klizi na pod. Trgnućeš se, opet zbunjena i ljuta. Znam da si mrzela to, ponekad sam bio daleko staloženiji od tebe.
Prepoznaćeš me u prvim taktovima naše pesme, a to neće biti jedna pesma, već kao i svaki ugao, svaki park, svaki kafe, biće to sve one pesme, znaš već, pomalo melanholične, pomalo teške, i onako tužne, lepe, jer setićeš se, uvek si mi govorila: “Samo teške stvari imaju dušu, o sreći se nikada tako fino ne može govoriti”. Opet ćeš grejati ruke, jer tebi je tako često hladno, držeći veliku šolju kafe, stajati kraj prozora na kom će se ogledati poneka kapljica oktobarske kiše. I samo na tren, te kapi zamagliće vid i zaličiti na suze. U pozadini sviraće sarajevski Bolero, jer samo ti znaš koliko smo voleli Jesenjina. Uvek sve radiš kontra, piješ kafu iz šolje za čaj, izlaziš na ulicu kada pada kiša i spuštaš roletne kada grane sunce. Znaš da sam mrzeo to, ponekad si bila isuviše neobična za mene.
Znaš, dugo sam stajao tu. Da, baš tu na uglu naših ulica. Prepoznaćeš me i setiti se.
