Ako se ikada nađete na prelepom ostrvu Krfu, prepunom starih maslinjaka i mestu na kome se plavetno Jonsko more šušteći stapa sa njegovim obalama, ne smete propustiti da obiđete sve ono što predstavlja naše korene i večnu slavu.
Lutajući kroz krivudave popločane uličice Krfa, istražujući taverne i kupujući suvenire po šarenim tezgama na Spjanadi, naići ćete na jednu malu ulicu u kojoj se vijori srpska zastava.
Ako ste pronašli smeštaj u kome ste okruženi strancima, poznati jezik zazvučaće kao najlepša melodija. Na tom parčetu starog grada osetićete da ste svoj na svome. A tu je i muzej posvećen stradalim vojnicima u Prvom svetskom ratu. Zovu ga Srpska kuća i u njoj imate utisak kao da ste se načas ponovo našli kod kuće, baš kako joj ime i kaže.
Hodajući kroz prostorije zastrte tamnocrvenim baršunom kao da se vraćate čitav vek unazad. Sa zidova vas gledaju fotografije vojnika i naroda iznemoglih od povlačenja preko Albanije. Ovde ćete imati utisak kao da ste i sami deo golgote kroz koju je prošao srpski narod tokom odbrane Srbije 1915, teških albanskih dana i dolaska na Krf 1916.
Tu su i uniforme tadašnjih oficira, generala, pa i kraljevska i najviših crkvenih velikodostojnika toga doba. Puške, bombe, odlikovanja, pisma, knjige, lekovi i medicinska oprema – isečci života iz najstrašnijih godina dvadesetog veka.
Na posebnom mestu srpske gusle napravljene od vojničkog šlema.
Tu je i slika malog jedanaestogodišnjeg dečaka, Momčila Gavrića, najmlađeg vojnika srpske vojske u opancima sa šajkačom na glavi.
Iako je tuga ono što njaviše promiče kroz tišinu ove kuće, osećate kako vam srce treperi. Osećate ponos što ste potomak ovakvih hrabrih ljudi.
Onda poželite da vidite i mesto njihovog stradanja. Da vidite tu obalu sa koje su u dubokom plavetnilu pronašli večni mir. Da vidite ostrvo na kome je bila srpska bolnica, u kojoj je prvih dana umiralo i do trista vojnika dnevno. Da odete i odate im poštu.
Brodićem na kome se čuje samo srpski brzo ćete stići od krfske luke do ostrvca Vida. Već dok se primičete preko talasa koje brod odlučno seče, vidite splet zelenila starih borova i beline kamena.
Negostoljubiva priroda je dočekala izmučene i bolesne mlade vojnike. Nije ni čudo što ovo ostrvo Grci zovu Ostrvo zmija, ono zaista izgleda kao da na njemu samo one mogu da opstanu.
Izlazimo u maloj uvali u kojoj talasi tiho zapljuskuju stene. Kao da je i sama priroda ovde utišana i poštuje bol koji nikada ne prestaje.
Stazom idemo pored obale i sve oko nas je mirno, samo zrikavci na jakom suncu puštaju zvuke sa svojih krila, a sasušene iglice i šišarke padaju sa borova.
Beo kamen usijan od svetlosti i stene izlokane od slanog mora vode nas do zaliva u kome more ima tako jarko plavu boju koja se stapa sa belinom velikog mauzoleja koji se ponosno diže iznad njega.
I ne možete da na ovom mestu ne mislite o jaucima i suzama, o skoro deset hiljada vojnika koji su naglo prekinuli svoje mlade živote i pronašli stravičnu smrt daleko od kuće, na hladnom kamenu, ispod kišnih oblaka. U mauzoleju, podignutom u osvit novog rata, 1938, nalaze se imena sahranjenih, ali i nepoznatih vojnika, pa izgleda kao da su i beli zidovi zanemeli od ove velike patnje.
Na ulazu je velika Albanska spomenica i grb Kraljevine Jugoslavije. Oni čuvaju večnu slavu stradalih srpskih mučenika.
Iza mauzoleja nalazi se veliki kameni krst posvećen stradalim pripadnicima Kraljevske mornarice da još jednom podseti na večnu tugu koja se nadvija nad ovim ostrvom.
Od mauzoleja stepenice krivudaju do obale. Na pola puta je mala terasa sa pločom u koju su uklesani stihovi “Plave grobnice” Milutina Bojića. Iznad modrog mora ona svedoči o dušama onih koji počivaju u njegovim dubinama.
Ako nastavite dalje, doći ćete do same vode, tople od sunca koja šumi u tišini ovog smrću obojenog ostrva. I zamišljate te čamce koja nose tela daleko od obale, jer za njih više nema mesta u napaćenoj zemlji i traže novo mesto na kome će pronaći svoj mir. I tužni ste, ali sa nekim čudnim bolom u sebi od koga kao da je satkano vaše srce i tu stoji oduvek, samo je sad dobilo svoj pravi oblik. I znate da je to otud jer pripadate onima koji uvek daju žrtve, a vi od sebe ne možete nikada da pobegnete, čak i ako želite.
Stojite na toj obali dok more blago zapljuskuje kamen i tako neobično svetluca pod toplim sunčevim zracima. Osećate se kao hodočasnik i kao da se stapate sa dušama koje su tu, tako blizu iako su čitav vek daleko od vas. I tada spoznajete da čovek potiče od prirode, ali se u nju i vraća, bilo u zemlju, kamen ili more jer je deo nje i ona ga uvek vuče sebi. Tako je i ovde, i tela i duše zauvek spavaju na jastuku od plavih dubina…
