Blizanci stvarno imaju posebnu vezu, ako ni zbog čega drugog makar zbog toga da imate pored sebe osobu koja svedoči svakom vašem trenutku koji se dogodio i pre samog rođenja. Bliznakinja i ja smo poprilično bile nerazdvojne čak i kad nismo prisustvovale samom događaju kasnije bismo ga jedna drugoj prepričavale.
Poznajem je bolje nego bilo koga i ona mene i zato kad se jednog dana vratila od lekara i rekla: “Ja mucam”, bila sam u šoku. Muca već duže vreme godine su bile u pitanju i znala sam da ponekad zastane ali mislila sam da je to jer joj treba vazduha, ili jer ne može neke reči da se seti, međutim to kad ona zastane to je bio takozvani BLOK.
Blok u kojem ona ne može uopšte da izgovori reč. Kako su oni majstori kamuflaže ona odglumi da je zaboravila reč brzo nađe drugu koju lakše izgovori ili čeka da neko završi rečenicu umesto nje. Problem je bio što skoro nikad nije mogla da saopšti svoju originalnu misao već izmenjenu verziju koju može da izgovori. Kako smo provodile puno vremena zajedno praktično smo čitale misli jedna drugoj i kad god bi ona zastala ja bih završavala svaku njenu misao, zato nisam ni mogla da primetim kao ni ona koliko je njen govor zapravo loš.
Pokazala mi je vežbe koje mora da radi i radile smo ih zajedno. Ona je obavljala sav posao moje je bilo da imam strpljenja i da je jako pažljivo slušam. Dan danas zaplačem kad se setim koliko me je zabolelo kad nije mogla ni da izgovori prvu reč, kad sam zaista postala svesna toga da jedna osoba ista kao ja ne može da govori sa lakoćom.
Postala sam svesnija i svih drugih stvari, kad je ljudi ugledaju ne očekuju da muca, da je njoj svaki dan veliki izazov, svaki odlazak u prodavnicu, kupovina autobuske karte, članstvo u biblioteci, pa i šetnja psa, njoj su izazov za koji joj je potrebna velika snaga. Pričala mi je anegdotu (jednu od mnogih) koju je imala kad je htela da se učlani u biblioteku:
“Gde živite?
– U Cara Dušana
Koja je to opština?
– (ćutim ne mogu da kažem)
Palilula? Karaburma? Vračar? Jel Palilula? Vračar?
– Stari g…
Aaaaaaha Stari grad.
– Izvinite, ja mucam pa ponekad zabagujem
A nema veze IMAM JA STRPLJENJA.
NE DRUŽE, NEMAŠ. Igraš kviz sa mnom. Sačekaj sekund reći ću ti. Ne pogadjaj nisam došla da igram slagalicu.”
Jednom dok je šetala svog psa nepoznata žena je u razgovoru pitala za ime, moja sestra nije mogla da izgovori, žena je napravila podrugljiv izraz lica i rekla: Ha ne znaš svoje ime?
Sećam se da ona bila šokirana činjenicom da bi ljudi pre pomislili to nego da neko možda ima problem sa govorom. Ali i dalje je jedna od najtežih stvari telefonski poziv, ne znam koliko puta su joj spuštali slušalicu misleći da se zafrkava.
Od tada mnogo više obraćam pažnju na govor svih ljudi većina ima ozbiljan problem a ni ne zna, neki su savršeno pričali dugi niz godina pa im se dogodio šok nakon kojeg su počeli da mucaju.
Zato ako naiđete na osobu koja vam otvoreno kaže da ima problem s govorom ili sami kojim slučajem uočite imajte strpljenja, to vas zaista ništa ne košta a njima ćete pomoći da makar u toj jednoj od milion situacija tog dana ne dožive neprijatnost.
Ne igrajte kviz sa njima, ne urlajte da požure, ne klimajte glavom neartikulisano i ne dovršavajte njihovu misao i dobićete savršenog sagovornika.
