Prošla je ponoć, šesti je februar. Kao i svake noći, ulazim polako ne paleći svetlo da te ne razbudim. Kraj uzglavlja ti sedam, ušuškavam nogu koja ispod jorgana viri iako znam da ćeš je za sekund izbaciti ponovo. Ljubim u kosu i njuškam te. Ne mirišeš više na bebu.
Danas ti je rođendan. Devetka je ozbiljna cifra, mili moj. To što ne mirišeš na bebu već odavno samo je varka, jer šta si drugo no majčina beba dok me bude. To ti sve šapućem dok ti kakve nindže sanjaš i sa njima se za neku pravdu vazda boriš.
U ovo doba pre 9 godina vodili smo ljutu bitku, ti i ja, mili moj, za ovaj život što živimo danas. Bitku koju mama nije predavala nikako, bitku za tebe. Dobili smo je, mili, jer nisam ni ja znala koliko sam jaka do onog trenutka kad su neki lekari pesimisti rekli: „Možda, ipak, nećemo uspeti…“ A vidi nas sad!
Neću ti reći da ne znam kuda je proletelo ovih 9 godina, od trena kad su mi te u naručje prvi put doneli do ove noge broj 38 koju ti uporno pod jorgan guram. Danas sam gledala slike tvog odrastanja, sve misleći da mi je koji tren možda pobegao pa ću ga na slikama naći. Znam, mili moj, svaki trenutak gde je prošao s tobom. I kad nisi sa mnom , kad si bio u vrtiću po ceo dan, danas u školi ili parku, kad bi pao, ogrebao se, povredio se, mama je bila sa tobom. To je ta super moć koju mame poseduju.
Gledam te iz dana u dan kako postaješ čovek pred mojim očima. Kako nekud žuriš da porasteš, a ja se sve molim da dete ostaneš što duže, jer ceo je život pred tobom i za odrastanje vremena ima.
Znam da ti možda ne govorim često u koliki si moj ponos porastao, kako se prostorija ozari kada ti u nju uđeš, koliko si poseban i jedinstven i koliko se trudim godinama da to u tebi ne sputavam. Ponekad pomalo razmažen, brzoplet i oštrog jezika, ali kako da ti zamerim kad sam te takvog rodila i kad te po tome prepoznaju kao moje dete.
Znaš, mili moj, zadatak majke je da stalno priča i objašnjava, da ispravlja, da te uči ma kako ti dosadno nekada bilo, da govori nemoj ’vako nego onako, jer mama biti je posao koji traje 24 sata dnevno od kad si sveta ugledao, a dok ona oči ne zaklopi zauvek. Znam da sam dosadna ponekad i ne bi bilo dobro da je drugačije. Jer ti, mili moj, nisi moj drug već dete kome utirem životni put.
Rekla sam ti, 9 je već ozbiljna cifra i ti si sad dečkić koji više ne miriše na bebu, nego na onaj gel što sinoć na kosu naćapao pa smo ga jedva nekako pred spavanje sprali.
Ozbiljna cifra zahteva i par ozbiljnih saveta za velikog momka:
Ne budi bahat nikada, mili. Rasteš u okruženju i zemlji koja možda ne ceni empatiju dovoljno, ali ti je u sebi nosiš. Gledala sam kako te do suza dovodi patnja drugih u filmovima koje gledamo, u pričama koje ti iz života pričam jer za bajke više nisi i znam koliko ti je duša. Šta god u životu, mili, bude, nikada je nemoj izgubiti. Duša služi da znaš od koga si potekao i u kakvog čoveka treba da izrasteš.
Budi zahvalan za sve što imaš, uvek. Jer imaš puno. Imaš sreću da si najvoljenije dete u univerzumu i toga si svestan. Možda nisi odrastao u konvencionalnoj porodici, ali ti ljubavi nikada nije manjkalo. Vole te svi sa kojima si nešto, i onima kojima nisi ništa a poznaju te. Vole te jer si surovo detinje iskren, jer umeš da iznenadiš dobrotom svojom kad se najmanje nadamo, jer umeš da nasmeješ do suza svojim „matorim“ rezonima spakovanim u dečije odbrane raznih nestašluka.
Ostani svoj, baš takav kakav si. I kad ti gunđam, kad vičem za tobom, ti ostani svoj. Jer u mom svetu postojiš samo ti takav kakav si. I tako mi Boga, ni na šta nisam ponosnija nego na to. Tu oštrinu uma, tu logiku s kojom si se rodio, to srce i stomak koji te vode uvek slušaj. Ulaziš u godine kad je lako biti povodljiv, a ti nisi to, ti se rodio kao predvodnik. Budi uvek vođa u dobroti, samilosti i pravdi.
Bori se za svoje prijatelje. Što si stariji, više ćeš razumeti vrednost pravih prijatelja i značaj lojalnosti. Ulaziš u doba koje će testirati granice tih prijateljstava. Biraj pametno drugare oko sebe. To je u životu pored porodice najvažnija luka u kojoj ćeš naći sigurnost.
Nauči da gubiš. Nećeš uvek pobediti. U stvari, ne bi trebalo uvek pobediti. Kroz neke gubitke se raste, uči i usavršava. Neću uvek, čak i kad budem mogla, sprečiti tvoje greške ali ću uvek biti tu za tebe da te bodrim, pomognem da nastaviš gde si stao, pokušaš ponovo i uvidiš gde si pogrešio. I veliki i mali greše, ne plaši se toga, iz grešaka se izlazi pametniji i jači.
Ostani hrabar. Hrabrost te je podigla, iz nje si nikao. Budi malo više oprezan ali nikada ne odustaj. Život ne voli kukavice i ti to nisi. Pobedi strahove, idi putevima koji vode u nepoznatom pravcu i budi spreman da nećeš uvek uspeti. Ali srčanost preskače 3 stepenika života, nedaće i prepreke. A ja ću uvek biti tu da ti čuvam leđa i pazim da i ako padneš i ako pobediš, i pokušaj i uspeh slavimo jednako.
Radi uporno, igraj se što više i zabavljaj se maksimalno. Vežbaj sve što ne znaš uporno, budi bolji od sebe svakoga dana ali se pritom i ludo zabavljaj. Tome detinjstvo služi. Da se igraš do iznemoglosti, da treniraš sport koji voliš, da uživaš u svakom danu bezrižnosti. Budi dete. Ne žuri da odrasteš. Zabava ne traje večno. Detinjstvo je samo jednom i 9 godina imaš samo sad.
Mili moj, učinio si moj život najlepšom bajkom, od mene bolju osobu, majku, čerku i čoveka za ovih 3.285 dana kako bogatiš moj život iz časa u čas. To si, moj najbolji životni učitelj. Nadam se da sam i ja tvoj.
Pitao si me jednom jesi li junak neke moje priče. Ti si, sine, junak svake moje priče.
Srećan ti rođendan!
