Sasvim sigurno ste čule za onu poznatu misao koja kaže da su najsrećnije osobe koje se stalno mogu baviti stvarima koje zaista vole. Zamislite da vam je ponuđena ta opcija. Možda bi se bavile dizajnom? Ili, recimo, jogom? Ili biste isprobale mačevanje? Da li biste se bavile muzikom? Ne? A, fotografijom? Bilo kakvom umjetnošću? Ili možda nečim blesavijim ili potpuno nesvakidašnjim, na primjer… da se svakog dana družite sa junacima popularnih crtića?
Zvuči dobro, to morate priznati. A, šta mislite kako je baviti se svim gore pobrojanim i na to dodati sve obaveze jedne majke? Sada već zvuči pomalo nestvarno. Vjerovatno biste morale biti nešto kao boginja multitaskinga.
A, šta ako vam kažemo da mi poznajemo jednu takvu osobu i da smo razgovarali sa njom? Ona je mlada Beograđanka po imenu Đurđica Vali Gajić a.k.a. Djudju Fruit ili kako je svi jednostavno zovu – Đu. A, pitali smo je sve i svašta…
LOLA: Završila si visoku školu likovnih i primjenjenih umjetnosti. Kako se neko odluči na to pored akademije? Koja je suštinska razlika za one kojima je to sve isto?
ĐU: Nikada nisam imala ambiciju da upišem akademiju. U vreme kada sam primljena na Visoku školu likovnih i primenjenih umetnosti, već sam bila mama tada dvogodišnje Natalije. Želela sam da imam dovoljno kvalitetnog vremena za nju, ali i za lepotu koju nosi studiranje i život koji žive moji vršnjaci. Odluka je lako pala.
LOLA: A odluka je i dizajn enterijera – zašto?
ĐU: Oduvek me je privlačio dizajn enterijera. Uvek sam imala potrebu da ulepšavam stvari, da budem kreativna, da dajem sebi slobodu da menjam, dodajem detalje i unesem boju u svaki prostor u koji bih kročila. Tu moju ljubav vremenom su uvideli oni sa kojima sam bliska i spontano su počeli da mi ukazuju poverenje, a rezultati su bili sjajni, što me je dodatno motivisalo.
LOLA: Baviš se i jogom. Sjećaš li se kada si prvi put uvidjela da te joga privlači?
ĐU: Još dok sam bila devojčica, u našoj kući zatekla se knjiga o jogi, koja mi je delovala vrlo blisko baletu koji sam pohađala od svoje šeste godine. Joga me je već tada potpuno očarala. Nakon što su okolnosti htele da napustim balet, nastavila sam da se bavim raznim sportovima, da bih u poslednjih nekoliko godina shvatila da mi joga suštinski najviše prija. Fizička aktivnost je nešto bez čega ne mogu, a joga je i rekreacija i relaksacija u jednom.
LOLA: Može li se joga postaviti kao umjetnost dizajna enterijera onog unutar čovjeka? Kako ti gledaš na to?
ĐU: To je dobro postavljena teza. Joga zaista doprinosi unutarnjem miru, ona unosi sklad u sve ono što vas čini. Zato se i može povezati sa dizajnom enterijera ličnosti. Sve dobro što uradimo za sebe, dobro osećamo.
LOLA: Mačevanje. Rekreacija? Sport? “Dizajn” tijela kao eksterijera?
ĐU: Mačevanje je u moj život ušetalo sasvim neočekivano. Definitivno nije za svakoga, fizički je veoma zahtevno, veština koja će vas ili oboriti sa nogu ili ostaviti potpuno ravnodušnim. Mačevanje je strast, borba, opstanak, igra, muzika… I da, savršeno “dizajnira” i muško i žensko telo.
LOLA: Šta je tu važnije: napad, odbrana ili samo ravnoteža? Ili ples?
ĐU: U svemu su najvažniji iskrenost i ravnoteža.
LOLA: Šta je za tebe umjetnost u mačevanju, a šta je umjetnost mačevanja?
ĐU: Mačevanje me je naučilo da je umetnost održati distancu, da je neophodno sačuvati sopstveni prostor, što je vrlo primenjivo na život.
LOLA: Pošto nemamo tu riječ, kako bi ti nazvala ženu sa mačem?
ĐU: Manarina cica.
LOLA: A, šta Đu tačno napravi crtićima koje klinci gledaju svakog jutra?
ĐU: Crtaće obožavam! Taj posao doživljavam vrlo lično. Volim da kažem da je to porodična manufaktura. Studio Loudworks je moja druga kuća. Tu sam, između ostalog, naučila da radim u programima koji mi sada koriste i za muziku. Konkretno se bavim lip sync-om. Dakle, spajam zvuk sa slikom, trudim se da učinim da ono što deca čuju na svom jeziku dok gledaju crtać izgleda kao original, a ne kao sinhronizacija. Poput pravog deteta se osetim privilegovanom što prva saznam šta se dešava na kraju serijala i što sam deo cele te magije i ekipe. Taj posao oživljava ono što svi nekad zaboravimo, da treba živeti slobodno, iskreno i radovati se kao dete.
LOLA: Kako mamu sa dredovima doživljavaju ostale majke?
ĐU: Ne znam za mame, ali ćerka je zadovoljna, što je mnogo važnije. Ona je prva imala dred. Prirodno je kovrdžava, pa se u jednom trenutku stvorio jedan, sam od sebe, samo se pojavio. Ona ga je zavolela, ja sam ga negovala i mislim da je tada počela priča sa dredovima. Ako me pitate da li dredovi i dalje izazivaju predrasude kod ljudi, odgovor je – da.
LOLA: Stigneš se popeti i na binu i pjevati prateće vokale. Jesi li ikada razmišljala o tome u kontekstu one: “Iza svakog uspješnog muškarca…?”
ĐU: Svako je zaslužan za svoj uspeh, a podrška svima znači.
LOLA: Pored svega nabrojanog, baviš se i amaterskom fotografijom. Šta gledaš kroz objektiv?
ĐU: Još kao dete sam volela da gledam slajdove koje su moji roditelji imali običaj da projektuju i znam da sam već tada osetila vezu između umetnosti i fotografije. Često putujem, a putovanja sa sobom nose nove stvari, nove predele i nove doživljaje. Više nisam ni svesna kada mi ruka krene za foto-aparatom, volim detalje, kolekcionar sam lepih stvari i uspomena, kroz objektiv aparata ih vidim, a fotografije koje pravim su moj – subjektiv. Tako i nazivam svoje izložbe, a ovo je prvi put da sam i podelila objašnjenje tog termina.
LOLA: Šta misliš, šta ženama danas nedostaje, a čega imaju previše?
ĐU: Volela bih da vidim više osmeha i sjaja u očima, a mislim da toga nedostaje jer fali samosvesti kod ljudi generalno. Previše je stresa i to bih povezala s činjenicom da ljudi više veruju da žive svoj život, nego što ga zaista žive.
LOLA: Moramo te pitati… šta znači Vali?
ĐU: Vali je prezime tatine bake. Vali su talasi. Ja sam dete primorja. U Splitu sam rasla, more disala, tata je mornar. Našla se neka veza. (smijeh)
LOLA: Koje stvari samo jedna majka zna?
ĐU: Tajne, a one se ne otkrivaju.
Razgovarao: Savo Drakulić, Lolin drug s kačketom
